Da li ste primetili: u zemljama sa globalističke poluperiferije (izraz Alekseja Čadajeva) svi neumorno brbljaju o borbi protiv korupcije, iako se na mnogim primerima lako možemo uveriti da je značajan deo savremene korupcije direktan rezultat odluka donetih upravo pod zastavom te famozne „borbe protiv korupcije“?

Очигледно, језик нам је ту припремио когнитивну замку: као да најпре постоји „корупција“, а онда се борба против ње појављује као одговор. У стварности, међутим, и даље је на снази легендарно питање: шта је било на почетку, кокошка или јаје? То јест, да нису баш жестоки борци против корупције, и из власти и из опозиције, само прости агенти перфидног коруптивног механизма који нам је наметнут из метрополе, по опробаној колонијалној логици?

Ево како то функционише, од давнина. Суштина модела, заједничког за све полупериферне земље, јесте посебан однос такозваних „локалних елита“ са газдама из метрополе. То је оно што се може назвати – „агентура“. Или, да то кажемо веома једноставно, у духу старог доброг колонијализма: „елита“ је онај слој домородаца који присваја и концентрише ресурсе исцеђене из својих племена ради њиховог каснијег извоза у империјски центар.

Да би се овај процес одржао на дуги рок, обавезан услов је инсталирање колонијалних институција, названих разним лепим и узвишеним речима – „борба за праведније друштво“, „демократија“, „тржишна економија“, „приватна својина“ итд. Све то чујемо из свих кабинета, са свих екрана, са свих говорница, а реална функција читавог овог скупа тобож спасоносних „институција“ јесте да олакша брзо раздвајање колонизованог друштва на слој елите и слој обичних наивчина.

По Чадајеву, овде је важно уочити следеће. Простонародне наивчине не могу а да не виде да их неко пљачка, али они морају бити уверени да је то нека врста грешке, квара у систему, а не систем сâм. Томе и служи реч „корупција“. А „борба против корупције“, сходно томе, јесте механизам који обезбеђује други обавезни дeо: извоз локалних ресурса у метрополу, то јест колонијалну отимачину.

До лажног преокрета долази у тренутку кад локалне елите баш претерају, кад у својој земљи акумулирају (то јест напљачкају) превише ресурса и престану да их редовно шаљу у метрополу. Тада се на сцени појављују тзв. борци против корупције, уцењујући елите побуном наивчина (а понекад је и организујући). Осврните се око себе.

Дакле, борци против корупције су тактичка контраелита, „резервна власт“, узгајана управо да би стимулисала актуелну елиту да убрза пљачку и извоз, или да би сама преузела власт, ако се тренутна елита баш уобрази. Притом, наравно, ова контраелита инструисана је да – у случају промене власти – пљачка локалне наивчине ништа мање од својих претходника, али да притом уредно пребацује главнину ресурса у базу – и то се онда зове „интеграција у глобални свет“.

Формула изгледа овако: у колонизованом друштву ствара се „елита“ која је обучена да „једе“ (па, за сада не у буквалном смислу) своје наивне саплеменике. Али, обратите пажњу: сама ова „елита“ је потпуно иста „храна“ за праве господаре живота – „бијеле људе из метрополе“. Ланац исхране једноставно постаје тростепен: „наивчине“ – „националне елите“ – „глобалне елите“.

А историјат је такође једноставан. Суштина механизма колонизације јесте да се „елитним“ групама понуди нагодба – „коју не могу да одбију“ – договор са бијелим господаром. Те групе, добивши ресурсе-технологије-шансе (и ђинђуве!) од важних-људи-из-иностранства, брзо постају најуспешније, стичу локалну моћ и утицај. Закон (онај стари, традиционални) за њих више не важи – они су сами закон, а иза њих, ево, стоји и спољашња суперсила. То брзо руши читав друштвени поредак – на пример, сваки младић који размишља о животу сања да постане бандит/менаџер, а свака девојка – проститутка. Да, они су „успели у животу“ управо зато што су издали традиционални морал свог друштва и „заповести предака“. Уосталом, која је сврха поштовања традиције ако сте рођени као губитник, и умрећете као губитник? А овде, на елитном прагу, отвара вам се неограничени простор могућности.

Међутим, закључује Чадајев, као и увек у пословима са ђаволом, и ту се открива дупло дно. Испоставља се да вам сва та богатства која сте украли од својих сународника измичу кроз прсте. Одједном креће диригована „борба против корупције“, и постаје јасно да сте ви били само посредна карика, транзитна тачка за пренос ресурса из тачке А (из ваше несрећне домовине) у тачку Б (у место одакле су во врема оно бели господари допловили бродовима).

А ти си опет нико. Преварант, лопов, корумпирани службеник. Твоји дојучерашњи бијели пријатељи нахушкали су на тебе твоје саплеменике – баш оне опљачкане наивчине, користећи њихову завист и мржњу. Оно што си опљачкао биће ти одузето.

Наивчинама, наравно, нико ништа неће вратити, али ће они бити задовољни што је правда бар донекле задовољена.

Izvor: Borba za istinu