Прочитај ми чланак
Познат по крајње необичном обележавању јубилеја, бард панонске шансоне Звонко Богдан концерт којим ће и званично прославити 45 година дугу каријеру најавио је крстарењем београдским рекама са седмом силом.
Београдско Ушће који тренутак пре испловљавања, све неодољиво подсећа на војвођански салаш. Непорециви доказ да место ипак чине људи. На столу печеница, сир, вино са Звонковим потписом.
Тамбураши свирају гостима “на увце”, и то онако “старински” према Звонковим речима како се радило пре педесет година, а ни све крупније капи кише не могу да покваре добро расположење и атмосферу коју до врхунца дижу “Вратиће се роде” и ”Ево банке Цигане мој”…
Таман што смо хтели да замолимо легенду неприкосновене тамбурашке песме да отпева “Сваку жену волим ја”, Звонко прави паузу, тек да каже да је мало познато да је прва песма коју је компоновао “Сваке ноћи теби певам”, како је симболично назван и концерт, који ће 24. новембра приредити у центру “Сава”.
На помен тога да је у четири деценије дугој каријери сваку песму посветио некоме, а ову своју прву ни мање ни више него Властимиру Павловићу Царевцу, између два залогаја просто нас наводи на питање које му без двоумљења постављамо:
Важите за великог заводника. Да ли је истина да песме које изводите на концерту обавезно посветите некој дами из публике?
– Наравно, и због тога сам одувек имао великих проблема – почиње причу за Телеграф на палуби сплава Звонко Богдан, додајући “вешто” с осмехом на лицу: “У браку и ван брака!”
– Са колико година сте први пут отишли у кафану?
– Било ми је свега пет година када сам крочио у кафану. Мој отац је више био “кафански тип” од мене, али судбина је хтела да моја канцеларија буде кафана… Забављао сам људе по кафанама и трудио се да од кафане направим мали театар.
– Кажу ваши вршњаци да кафана није више оно што је некада била… Делите ли њихово мишљење?
– Некада су људи били далеко опуштенији у кафани. Свако је имао своје пиће, свог келнера, своју песму… Интернет је све покварио, па и кафану!
– Сећате ли се прве плоче коју сте купили?
– Како да не. Биле су то плоче маестралног мађарског виолинисте Шандора Лакатоша. И данас могу да осетим њихов мирис… Набављао сам их у Будимпешти.
– Уз дивну песму почастили сте нас и сјајним вином и то са вашим потписом. Чула сам да сте заклети антиалкохоличар. Како онда знате да вам је вино добро?
– Последњих година ме терају да га често пробам. Тако знам да је добро (смех).
– Шта да кажемо дамама које хоће да им посветите песму на предстојећем концерту, где да седну?
– Где год да седну, оне које ме инспиришу, пронаћи ћу! – скоро да нам добацује бард панонске шансоне пре него што нам га “отимају” новинари из друге редакције…
Шармер старе добре школе опрашта се са дамама из екипе Телеграфа, љубећи им руке. У позадини се чује добра стара “Већ одавно спремам свог мркова”, а ми подижемо још једном чашу Звонковог вина… За срећу и поновни сусрет у Центру “Сава”.
(Телеграф) Фото: Милена Ђорђевић
