Радослав Павловић о културној дипломатији, небризи и непоштовању сопствене културе и историје: Имам много проблема и тек их очекујем!

Затекао сам закоровљеност, нерад, неодговорност. Српски културни центар у Паризу је врло активно пропадао пуне две деценије. Постоји правна нејасноћа, да ли је КИЦ део амбасаде републике Србије у Француској или није?!

У центру Париза, на атрактивној локацији налази се Културни центар Србије. Многи наши уметници, сликари, писци, поете су доживели пуну стваралачку сатисфакцију, тек када су били представљени, а потом и прихваћени у граду светлости. Неки од њих и светску славу. У томе им је својевремено помагао – Културни центар Србије у Паризу, који фактички постоји од 26. маја 1973. Времена су се мењала, па и политике… а Центар је са више или мање искушења настављао своју мисију од националног значаја. То је уједно и једина званична културна институција коју наша земља има у иностранству. Србија би у наредном периоду требало да отвори културне центре у Москви, Берлину и Пекингу…

Није лако у страној земљи, са скромним средствима организовати квалитетне и пријамчиве програме, и тако приближити нашу уметност Француској, тој жили куцавици и планетарној престоници културе. У раду Културног центра Србије било је успона и падова, а ти падови су били обично одраз лоше културне политике Србије у одређеним периодима, диктираних унутрашњим гибањима и људи који су се на чудан начин домогли и Париза и КИЦ, најчешће користећи политичке везе. А када се политика испречи стваралаштву, највећи губитник је Србија.

Подаци кажу да је у Француској било укупно регистровано око 8.000 уметника са подручја бивше Југославије. Као велики уметнички центар Париз је својевремено био главно одредиште и уметника из Србије, углавном представника ликовних уметности, а који и данас својим радом боје културни живот ове европске престонице. Поменимо сликаре који су у своје време боравили у Паризу: Паја Јовановић, Мића Поповић, Марко Челебоновић, Петар Лубарда, Коса Бокшан, као и савремене ликовне ауторе свих генерација – Владимира Величковића, Љубу Поповића, Петра Омчикуса, Бату Михајловића, Љубинку Јовановић, Милоша Шобајића, Цилета Маринковића, Златка Гламочака, Љубицу Мркаљ, Селену Вицковић, Вука Видора, Богдана Павловића, Косту Кулунџића, Милоша Тодоровића, Михаела Милуновића, и др.Ту си и бројни музичари који наступају у престижним француским салама – Немања Радуловић Лидија и Сања Бизјак, Маја Богдановић, Јасмина Кулаглић, Младен Чолић , Катарина Јовановић (сопран), као и многе друге уметнике и ауторе из свих области а који су школовани и/или живе у Француској.

– Културни центар Србије пружа свакоме прилику да открије богатство српске културе и ближе упозна њену разноликост. Током године у центру се одржавају изложбе, књижевне вечери, концерти, филмске пројекције, предавања, семинари, презентације туристичке понуде Србије, у сарадњи са институцијама и уметницима из земље. Богата међународна сарадња остварује се и кроз размену са колегама из других страних института и културних центара који су најбројнији управо у Паризу. Центар је један од оснивача и главних организатора Форума страних културних центара у Паризу – FICEP-а као и џез фестивала „Jazzycolors“, и активно учествује у оганизацији Недеље страних култура, али у другим манифестацијама које имају међународни карактер. Од 2007. Министарство културе Србије, на основу договора и потписаног протокола са Министарством спољних послова Србије преузело је бригу о координацији и финансирању значајног дела програмских активности КИЦ-а, сматрајући Француску једном од земаља високог приоритета за промоцију српске културе и уметности.

При предлагању и креирању програма КИЦ-а води се рачуна и о односу представљања савремене уметничке сцене и наслеђа, али и о датумима и темама у агендама значајних француских и међународних манифестација као што су Дан франкофоније, Светски дан музике, Ноћ музеја, Пролеће песника, Месец графике, Сајам књига и др. У оквиру Центра постоји библиотека са 9.000 наслова које се могу позајмљивати. КИЦ је некада организовао и часове српског језика за чим постоји повећана потреба и сада, међутим, образовање се налази искључиво у надлежности Министарства просвете Србије. Изузетна локација КИЦ-а и близина највећег европског културног центра Бобура треба да буду подстицај за што већу активност и коришћење ових предности, с тим да бројни програми после КИЦ-а за следећу дестинацију имају градове и институције широм Француске али и оближње земље, Белгију, Немачку, Холандију, Италију и др. Тиме се заокружује идеја о КИЦ-у као централном пункту српске културе и уметности у том делу Европе – пише на званичној презентацији ове значајне институције.

Улазимо у хол Културног центра Србије. У току је изложба о Светом Сави. А убрзо следи нова поставка… Наташа Пејин, помоћник је директора, проводи нас холом и објашњава. Радо одговара на свако наше питање.

Иако није било радно време, нити радни дан, директор Радослав Павловић имао је времена за нас.

Док разгледамо просторије КИЦ-а, које су однедавно доведене у ред, посматрамо богату библиотеку, чије наслови (преко 9.000), како смо касније чули, нису уредно евидентирани. Дакле, од 1973. године није уведен попис, каталогизација… Павловић и тај проблем треба да реши. Како да се људи сналазе, када треба да пронађу одређену књигу – то мора да је право чудо.

Присећано се срамотних дана, након 2000. године, и писања штампе, када су ондашњи постоктобарски представници у овој институцији организовали презентације књига или давали подршку окорелим противницима и мрзитељима српског народа… а било их је свакаквих, необразованих, недобронамерних… огрезлих у мржњи према српском народу… од Француза до албанских сепаратиста и наше пете колоне.

Велики суноврат је почео од 2000. године и несрећних октобарских збивања, када су се плаћени новцем из САД, В.Б, Немачке, Француске – „борили за демократију” у Србији. Знамо како је било, како је прошло и колико нам је сада тешко у Србији, одакле свакога дана одлазе у туђину на стотине младих уметника, сликара, лекара, инжењера… Србија је земља којој диктирају како да дише, тражи да се одрекне себе, своје историје, подривају институцију СПЦ, обезвређују њен културни и национални идентитет… Околности у државној политици се одражавају и на наша представништва у свету. Често су за амбасадоре постављане личности, које нису задовољавали основне критеријуме лепог понашања, а камо ли високе дипломатије.

Ко је постављао руководиоце Културног центра у Паризу од 2000. године и по којим критеријумима? Питамо се, како је могуће да се организују презентације, почев још од 1993, до пре неколико година, које су биле на штету наше државе и народа, уз индиферентност тадашње амбасаде Србије у Паризу.

У срцу Париза, у близини Музеја савремене уметности „Жорж Помпиду” (Centre Georges Pompidou) налази се наш Културни центар. Идеални услови за афирмацију националне културе, за квалитено повезивање српско-француских културних институција, установа, посленика.

Директор Културног центра у Паризу, Радослав Павловић, успешан писац, познати драматург, од 2012. године био је саветник за културу председника републике, Томислава Николића. Пре прихватања места саветника, Павловић је радио као заменик главног и одговорног уредника за културно-образовни програм на РТС. Дакле, вишеструко афирмисана личност, коме је императив – афирмација националне културе и свест о њој.

У завршној фази је у КИЦ-у изложба Свети Сава српски. Посматрали смо постављене експонате са фрескама, ишчитавали историографске податке о средњовековној Србији и светитељу Сави – на два језика. Каталог на српско-француском језику, са милешевском ликом нашег Светог Саве веома лепо изгледа. Да би се организовала ова, за нас, битна поставка, било је потребно пуно рада, знања, жеље, али и много више од тога! Ово може да организује онај коме су у срцу српски народ и његова државност и духовност.

Директор Павловић нас дочекује на вратима Центра, иако није радни дан. Тај гест много говори о човеку који жели да начини крупне искораке у јачању и очувању институције која представља националну културу, духовност и све оно вредно што је изнедрио наш народ кроз векове, али и савремено репрезентативно српско стваралаштво.

Павловић нам говори о моћи културне дипломатије, улози КИЦ-а у Паризу, озбиљним проблемима са којима се већ у старту суочио, о зачуђујућој и забрињавајућој небризи претходника КИЦ-а.

Говори нам и о амбициозним плановима, који би успоставили нарушену равнотежу озбиљне мисије ове институције. Јер, данас у Центар мало ко од Француза свраћа.

–У Културни центар Србије мало људи у Паризу зна да постоји, а и они који знају не долазе. Нисам дошао у Париз, у Културни центар Србије због девизне плате, нити због афирмације, јер тих проблема немам. Али, постоји у мени неки бунт, наслеђени, мој шумадијски – да учиним нешто „на ползу рода свога”, како су знали да кажу Доситеј Обрадовић, прота Матеја Ненадовић… то је једна авантура, за сада лична, а надам се да ће бити колективна. Биће потребно прилично личног ангажмана и мојих сарадника, да се ураде квалитетне програмске промене, али и битне измене у самом приступу презентације наше националне културе – каже на почетку разговора Радослав Павловић.

*У каквом је стању био КИЦ у Паризу, шта сте до сада успели да учините? Очигледно је да у претходних 20 година није много урађено на пољу културне дипломатије.

Од првог дана сам присутан у Центру скоро све време. Покушавам да решим море проблема, ако их има хиљаду, ја сам већ у старту морао да решим десетак. И нема предаха. Можда се то не види на први поглед, бројни су проблеми који нису занимљиви за публику, али за наш Центар и његове људе – јесу! Примера ради, било је на улазу море табли са натписима Привредна комора Србије, Дијаспора… и да не набрајам, а онда сам морао да објашњавам свима да је ово институција Култрног центра Србије, да је све дефинисано Законом, па и његово функционисање, да треба да служи ономе чему је намењен. Потом…у излогу сам затекао витрину офарбану у црно и цео амбијент је подсећао на неку мртвачницу, па сам уз помоћ пријатеља то оплеменио, офабрао. На срамоту уместо отирача, на улазу у Центар је стајала је рупа. Веома ружна слика а и људи могу да се повреде.

И ту наизглед синтницу или крупну немарност смо отклонили. Затим, у приземљу, на десном зиду галерије, налазио се неки креденац витрина, дименизија пет са шест метара, који је у потпуности блокирао галеријски зид. Заправо, пре пет или шест година Туристичка организација Србије је у договору са Генсеком МСП-а, договорила да у Културном центру Србије стоје неки њихови туристички флајери. То је сигуран сам једина галерија у Европи, која је имала сталну поставку на зиду експонат – креденац! Да бих то уклонио, морао сам да будем стрпљив и да пишем Министарству спољних послова, да добијем сагласност да се то склони из галерије. У највећем броју случајева и за сваку промену, мени су везане руке, морам да пишем молбе, да молим, да би било боље у КИЦ-у. Потом, да чекам на одлуке МСП. Нажалост, Српски културни центар у Паризу је врло активно пропадао пуне две деценије.

*Ни дана нисте имали предаха. Убрзо сте организовали изложбу Свети Сава српски, али сте и даље отклањали многе недостатке, чистили терен, што је за сличне институције у угледним земљама – непојмљиво.

Када сам добио дозволу одмах смо склонили тај рогобатни део намештаја, окречили простор, и галерију, јер галеријски простор мора да буде бео, како би се експонати јасно видели. Ево, ту сада видите нашу поставку Свети Сава српски… на коју смо поносни.

Море је сличних и горих тешкоћа. Човек се запита, како је то уопште могуће у једној таквој реперезентативној иституцији. Рецимо у лапидаријуму, или подруму како га зову, који је веома атрактиван, не раде врата за излаз у случају пожара, зато што се на том простору и комлетном подрумском делу населио један бескућник, који је у договору са неким станарима имао кључ. Нису могла да се отворе врата са наше стране. Сазнао сам да је ту у великом делу нашег лапидаријума живео седам година, гомилао ствари… тако сам морао и тај проблем да решавам, како би се велики део нашег простора очистио и привео намени. Ишао сам, контактирао, молио префектуру, општину, инспекцију и на крају су они тог човека замолили да изађе. Тако да трећина закупа тих наших просторија није функционисала више од седам година. Ми смо плаћали четири хиљаде евра месечно, за оно што није могло да се користи. И не дао Бог пожара, сви бисмо изгорели.

Срећом, комуналци су господина иселили из подрума. Одатле је извучено, веровали или не, девет камиона смећа…свега што је тај човек за седам година сакупио. Првог дана су избацили пун камион смећа, па сам одахнуо и помислио: „Хвала Богу, сад већ можемо да осмислимо ваљано тај део наших подрумских просторија, али како је дан одмицао тако су се смењивали камиони, сутрадан исто и тако… и трећи дан… све док нису избацили сав отпад – у девет камиона. Сада се врата у подруму могу да отворе безбедно, и у случају пожара могућа је евакуација.

Све ово што вам причам, не говорим да бих се жалио, него да бисте имали јаснији увид у каквим околностима је био Културни центар Србије, када сам постављен на дужност директора. И да видите како изгледа та наша битка, ко пуца, ко гађа, ко се сагнуо, ко се бори… у сваком случају – једна закоровљеност, нерад, неуредност, неодговорност, анонимност. Много је ту нејасноћа, непрецизности. Постоји велика правна нејасноћа, да ли је КИЦ део Амбасаде републике Србије у Француској или није? И то нису занемарљива питања. О финансијским средствима која су непходна за рад… боље да не говорим…

При свим поменутим околностима, није нимало лако функционисати, али моја жеља да се све доведе у ред и да наш Центар буде светлост у Паризу била је јача од препрека, а препрека је било много. Што би се рекло, нашим црквеним језиком, добио сам послушање – да све у КИЦ-у доведем у нормалу… дакле… ништа спектакуларно…

*Будући да долазимо у Центар после само четири месеца од вашег постављења, утисак је да се много тога урадило. Галеријски простор веома лепо изгледа, улаз и хол такође, па ево и ваше службене просторије.Уз то, видимо много књига, кажете преко 9.000 наслова, право богатство. Довијате се како да се изврши и попис књига.

Све што је најбоље из Србије, по процени струке и зналаца из Србије у наредним годинама требало би да се доведе и покаже овде у Француској и Францизима и Србима који су заинтересовани. И наравно, много тога да се доведе у ред. Апострофирам термин који је прецизан – јавна дипломатија! Дакле, да се окренемо и француским медијима, француској публици, култури, институцијама, администрацији, али и француском језику. Јер, шта ћемо онда ми, овде у КИЦ-у да објашњавамо Србима да Срби имају културу! Сматрам да та улога више припада Београду и београдским, крагујевачким универзитетима и тд. Међутим, 20 година овде је се радило као да је дом дијаспоре и врло активно се приказивао поглед на културу дијаспоре. У закону пише другачије – дијаспором (која је веома важна) или Србима који не живе у Србији се по закону бави амбасада, односно конзуларно одељење и све што се тиче дијаспоре треба да се решава тамо. Међутим, када се организују програми на којима се говори француски, јер вапимо да Французи треба да нас чују, дођу људи који су Срби и жале се што је програм на француском језику, јер кажу: „морате разумети да овде има пуно људи који живе по 30 година и не знају француски језик, хајде да причамо на српском!”

Тако да су, мимо Закона, кроз неколико генерација амбасадори и конзули у Француској удовољавали тим захтевима, а слично је и када је у питању досадашњи рад Културног центра Србије. Закон је прецизан, и ако се закон буде променио ја ћу радити по том новом Закону. До тада ћу да поштујем постојећи Закон. Управо због тога имам много проблема и тек их очекујем! Јер, изгледа да код неких друг Тито још није умро, а друг Тито је рекао и ове мисли: „Нећемо се држати закона, као пијан плота”.

Међутим, ја сам пореклом по деди, из Груже и Шумадије, а нама су Бог и Закон – рођена браћа и ја ћу да се држим закона у функционисању КИЦ-а, ма коју цену платио! То је један од битних разлога неспоразума и мноштва проблема са којима се суочавам.

*И поред свега ви имате амбициозне планове, којих се ниједно руководство КИЦ- до сада није сетило?

Предложио сам да се крајем маја и јуна направи изложба која никада није до сада урађена, а која ће се звати „Српски сликари у Француској”. То би био период између два рата од Саве Шамановића, Челебоновића, Милуновића… закључно са Батом, Љубом, Омчикусом … и другим нашим познатим сликарима, који су стварали у Паризу. То је, према мом мишљењу, веома битна карика. Ствараоци Срби или пореклом Срби – оставили су снажан печат у Француској. Готово је немогуће замислити сликарство у Француској 20. и 21. веку без српских сликара. За ту значајну изложбу сам молио одређени буџет, разговарао о томе са чувеним академицима и славним, нашим успешним сликарима који живе у Француској. И од свих њих сам добио сагласност и благонаклоност и у фази сам да то и покушам да решим. Тражио сам, боље рећи, молио одређен буџет од Министарства за културу Србије. Тако да би после пуно, пуно година… био то први пројекат у Културном центру Србије у Паризу, који би се радио из Париза – што има логике, с обзиром да смо у Паризу. Ко зна, можда за неке нема логике – видећемо!

*Помињете и друге програме за које је потребно много енергије, упорности и воље.

Ви знате да ће Нови Сад од 2020. године ће бити престоница културе Европе, а ми имамо екипу младих људи који врхунски, генијално раде мултимедију, и које бисмо ми у Центру ангажовали. Наша је идеја да месец дана, у том смислу, посветимо Новом Саду. То би била прелепа порука и национална, културна и туристичка… и договарамо се већ озбиљно са Новим Садом да се то спроведе у дело.

*Такође, кажете да покушавате да решите и једну неправду. Какву?

Држава Србија годишње помаже око 20-так сликара, који на конкурсу Удружења ликовних уметника добију право да могу дођу у „Град разних уметности”, овде у Паризу, који је права установа културе за сликаре, талентоване ствараоце. Мислим да су чак два атељеа „Града разних уметности” у власништву Србије. Они дођу у Париз буду, стварају три месеца… и врате се Србију и ником ништа. У преговорима сам са Французима, управом „Града разних уметности”, да сваког августа урадимо групну изложбу слика младих људи из Србије који су стварали у тим атељеима, које је Србија финансирала, а ми бисмо урадили каталог о њима, да остане траг о њиховом доласку, вредностима, успеху, неуспеху…

У институцијама система САНУ, Матици српској, Историјском музеју раде се изложбе које су изузетно квалитетне, попут изложби о Николи Тесли, Михаилу Пупину, Наталији Обреновић, Милеви Ајнштајн, Сави Шумановићу, као и изложба Слике пролазног света – Односи француског и српског интимизма, коју је приредила Матица српска. Дакле, то су готове ствари, оно што је већ држава платила, изванредне изложбе које су имале свој живот који је нужан и драгоцен у Србији и треба их носити даље. Где ћете боље место за врхунску поставку, ако не овде у КИЦ-у? Па ће тако, уколико се сложи руководство бити представљена изложба коју коју је Матица радила. Следи и други важан пројекат Савремени српски сликари у Француској. Постоји врло озбиљна, чувена галеријска институција у Паризу Тајна под куполом, о њој се у Србији пуно не зна. У Куполи је стубове осликао Сава Шумановић. Треба направити везу између Куполе и стваралаштва нашег уметника, наравно ми бисмо овде организовали изложбу слика, уз пратећи Округли сто, да на тај начин културни Париз подсетимо на Саву Шумановића.

*Како је до сада радио систем безбедности у Културном центру Србије, будући да помињете уметнике чија су дела досегла баснословну цену?

Велики је проблем у Културном центру Србије систем осигурања. Од Саве Шумановића је море слика. На свету имате преко три хиљаде галерија, око пет хиљада музеја… а што је мање слика… цене вртоглаво расту… Шумановићеве слике би биле у вредности преко шест стотина хиљада евра, па сам молио Службу безбедности из Министарства спољних послова да се реши систем безбедности у КИЦ. Верујте, ми овде немамо алармни систем, не постоји ни веза са монитором, нити имамо везу са МСП. То је неки минимум новца, није скупо, као бољи ручак у Паризу, а траје десетак година. Не знам зашто безбедносни систем до сада није инсталиран! Без њега је ризик организовати изложбе о којим сам вам говорио. Чак и када бисмо кренули у реализацију тако значајних програма, може се десити да управо због тога, наступи проблем. Осигурање не постоји!

*Колико се у Француској зна за Михајила Пупина, Николу Теслу? Колико КИЦ може на то да утиче?

У Србији је била организована изузетно успешна изложба о Михајилу Пупину. План је да се и у нашем центру у Паризу уприличи изложба о великом српском научнику из Идвора. Колико ми се чини и то ћу морати да урадим сам, јер се у извесном смислу, ту ситуација закомпликовала. Наиме, дошло је до сукоба између директорке Историјског музеја са ауторком поставке, а ауторка заратила са мултимедијашима… због таквих околности вредна изложба не путује више нигде! Покушаћу да направим неку врсту медијације и да се у Паризу наш научник представи на ваљан начин. Простор и локација Културног центра Србије је врло атрактиван, с обзиром на чињеницу да је на три нивоа и има много могућности.

Пупин је једно од чуда новије историје Европе, пођимо од чињенице да је Пупин изумео i усавршио сонар 1917, да је усавршио радиотелефонију, да је открио секундарне знаке за рентген, да је направио комуникацију између авиона 1917. па су Американци ушли у рат, да је један од оснивача НАСЕ, да је изумео калемове којима је комуникација телефонска преко километар, па до у бескрај постала могућа, да је мобилни телефон од три процесора који данас користимо, два су процесора Пупинова. О Пупину се недовољно зна и у Србији, а у Француској немају појма. Био је сјајан Србин у рангу Доситеја, Вука… велики донатор. Тестаментом оставио све у донације, а био је један од најбогатијих људи Америке. Такође, ту је и личност Николе Тесле. Он је један од највећих феномена не само 20. века, већ и претходна три века. У недовољној мери Французи знају о њему. Изложбом о Тесли – може много више да се сазна у Француској о највећем српском научнику.

Дакле, постоје велики планови, жеље да се реализују изузетни програми у Културном центру Србије. Париз је по многима културна престоница света и многе земље су препознале свој интерес да у Паризу отворе своје културне центре. У француској престоници тренутно има око 60 културних центара страних земаља. Желимо да створимо нешто ново, квалиттено и реперезентативно – програме који ће наш народ и државу представити на најлепши начин у Француској. А када вашу националну културу прихвати француска публика, посетиоци, онда су врата отворена – поручује Радослав Павловић.

Утисак је да до постављења Радослава Павловића, француска интелектуална елита није била мотивисана да дође, види, пропрати програме у КИЦ, који је по свој прилици до сада радио без амбиција да се свој народ представи на достојан начин у овој европској држави дуге културне традиције. Надајмо се да крупни и амбициозни програми Радослава Павловића неће никоме бити кост у грлу. Нити чињеница, да Павловић жели да КИЦ буде максимално отворен за најозбиљније видове сарадње са најугледнијим установама и институцијама у Француској и Србији.

Париз центар српских културних дешавања

Истраживања Факултета драмских уметности, показују да је наша земља највише присутна у Француској, управо због Српског културног центра. Годишње је забележено управо у Паризу, преко 12 одсто културних садржаја, у Аустрији, Грчкој, Италији, Немачкој укупно 13, у Русији четири одсто, у Хрватској исто толико, у земљама Западног Балкана око десет одсто. Културне активности у земљама преко океана, најинтензивније су у Сједињеним Америчким Државама – седам одсто, где је српска дијаспора најбројнија. Значајна је наша сарадња у домену културе и са Јапаном.

Поставка рукавица у СКЦ- срамна прошлост

Нажалост, у протеких 20-так година, забележена су се скандалозна дешавања, која су или диктирана из антисрпских структура или су по нечијем избору – квалитативно најнижег рагна. Излагати неке рукавице у Српском културном центру у Паризу је више од скандала. То је празнина, немоћ, незнање. Промовисати антисрспке књиге, доводити личности који су саучесници покушаја разарања нашег националног бића и свеукупног културног живота је у домену – издаје. Сазнајемо да у Центру „функционишу” људи који су ту годинама… а нису на редовном платном списку. Питање је каква су уопште њихова задужења и по ком основу су они више од 20, 30 година ту! Директори КИЦ се смењују, а људи иза кулиса остају. Помало чудне околности-за институцију од националног значаја!

БРАВО: Матурант из Србије светски првак у такмичењу из биологије! https://t.co/dbuqf8Y1JA

— СРБИН инфо (@srbininfo) April 29, 2018

Интервју Биљане Живковић са тадашњим директором Културног центра Србије у Паризу Радославом Павловићем урађен је само четири месеца након његовог постављења на функцију директора. Стицајем околности, сада га објављујемо. Можда ће овај разговор помоћи да се лакше схвати коме смета Радослав Павловић и зашто се десило недавни сукоб у Паризу између Павловића и мале екипе људи који годинама таворе у КИЦ-а и, нажалост, амбасадора Србије у Паризу.

Извор: facebookreporter.org

Ознаке: Биљана Живковић, Културни центар Србије, Париз