Прочитај ми чланак
Легендарни гитариста Радомир Михајловић Точак пред концерт „Смака“ у Београду после 20 година: никада се нисам бавио маркетингом, већ само музиком; увек сам живео скромно.
Група која је васпитала целу једну генерацију и до данас остала непревазиђени узор, крагујевачки „Смак“, одржаће после 20 година велики београдски концерт 29. децембра у „Комбанк арени“, у оригиналној постави.
Први пут од лета 1992. године, легендарни гитариста Радомир Михајловић Точак, певач Борис Аранђеловић, басиста Зоран Милановић и бубњар Слободан Стојановић Кепа, заједно ће извести „Спиралу“, први инструментал „Смака“, „Црну даму“, „Улазак у харем“, „Сателит“, „Шумадијски блуз“, „Невидљиве теразије“ и остале хитове који су прославили ове прогресивне рокере чврстих рифова. На питање како и зашто су одлучили да се поново окупе у оригиналној постави, један од најбољих и најцењенијих југословенских и српских гитариста Радомир Михајловић Точак, за наш лист, каже:
– Сад већ постоје разне теорије о томе. Не треба заборавити да „Смак“ све време има актуелну поставу, у којој пева Дејан Најдановић Најда, бас гитару свира Милош Петровић Шоми, гитаре Микица Милосављевић и ја, а бубњеве Кепа сениор и Кепа јуниор. Дакле, поред старих доајена, певача Бориса Аранђеловића, басисте Зорана Милановића и новог клавијатуристе Дејана Здравевског, ту су и поменути људи који ће наступити у Београду. Наше дружење се није заправо прекидало без обзира на то што нас медијски нема.
* Да ли сте се назвали „Смак“ због истоименог драмског колажа који је био постављен у Крагујевцу или је то била скраћеница од Самостални музички ансамбл Крагујевац?
* Да ли сте после „Византијско плавог“ и „Божићне песме“ добијали понуде за компоновање филмске музике?
– Нажалост, нисам добијао понуде за ангажовање на филму, не због тога што људи из тог посла нису били задовољни како сам се показао као аутор музике на филму, напротив, мислим да је разлог тај што нисам имао технолошку потпору, која се као улазница за такав посао подразумева. У принципу, музика за филм не мора да буде нимало различита од музике за албум. Режисер Драган Маринковић ме уопште није убеђивао, ја мислим да је он у виду имао неког другог, али је Дејан Вражалић, продуцент филма „Византијско плаво“, инсистирао да баш ја будем у комбинацији.
– У питању је истоимени драмски колаж „Смак“. Ваља напоменути да је тадашњи управник Дома омладине у Крагујевцу Мирко Ђоковић креирао скраћеницу СМАК (Самостални музички ансамбл Крагујевац) да би нас на неки начин заштитио од тадашњег режима, који није био расположен да дозвољава било каква „смачињања“. Некад се читало и између редова, а смак је исувише крупна и вишесмислена реч.
* На почетку сте растеривали публику дугим импровизацијама. Колико вас је обесхрабривало када свирате а видите да људи одлазе?
– Нимало, знали смо ми и наши фанови да се радило о „случајним пролазницима“, који би из радозналости залутали на нашу свирку.
На сву срећу по нас, било је момака и девојака који су гледали другим очима, а слушали истим ушима. Тада смо трагали за својим аутентичним изразом и људи су то ценили и знали да препознају.
* Ко су вам били узори, да ли „Дип парпл“, којима сте 1975. свирали као предгрупа на концерту у Београду?
– Међу осталима и „Дип парпл“ су били наши идоли. Највише смо као група слушали „Џетро тал“ и мислим да су они углавном утицали на нашу музику.
Случајно смо упознали певача Дејвида Ковердејла, а бубњар Јан Паис нас је пажљиво слушао док нам је трајао наступ. Све остало су митови и цела та прича је некако прерасла у шлагер.
* Какво је ваше мишљење о покојном клавијатуристи Лази Ристовском, чији је сензационални трансфер 1976. из „Смака“ у „Бијело дугме“ одјекнуо, мада је касније поново био ваш члан?
– Лаза је, по нашем мишљењу, био велики свирачки таленат. Били смо свесни његових проблема са здрављем, али након свега, шта рећи осим да је велика штета што тада није остао с нама.
Немам ништа против групе „Бијело дугме“, али мислим да је за Лазу било много боље да је остао с нама. Али след дешавања је био такав да би била велика неправда ускратити још једног „дива“ на рок клавијатурама, Микија Петковског, који се, ето, прославио у нашој групи након Лазиног одласка.
Да ли сте инструментал „Домаћи задатак“ заиста упутили „Бијелом дугмету“, у стилу „када науче тако да свирају, нека се јаве“?
– „Домаћи задатак“ је аутентични експеримент са штимовима, ритмиком. Имену композиције кумовао је наш басиста Зоран Милановић у авиону, на путу из Лондона, где смо имали снимање, до Београда. А шта је Зоран тиме мислио, треба га питати. Колико ја њега познајем, био је само искрено одушевљен. Тек касније смо схватили да се у том називу можда крије и ситна пакост, својствена музичарима и сигурно је да се то односило на било кога. Ево шта ми је у памети: не мислим лоше ни за кога или можда баш немам изграђено мишљење. Заиста се бојим да некога својим изјавама повредим. Човеку је лако наудити, што рече мој отац: „Лако ти је да ме уништиш, купи ми кошуљу“.
* Због чега се нисте више ангажовали у вези с питањем иностране каријере када сте имали шансу?
– Нисам се бавио маркетингом већ само музиком. Увек сам живео скромно и оскудно, нажалост, у овој земљи тада нису постојали такви менаџери и агенти, али, ако је за утеху, не постоје ни данас.
Наша музика има посебан сензибилитет, који може да буде јасан људима овде, али направити нешто на интернационалном плану јесте прави подвиг када су у питању музичке групе из бившег источног блока, коме смо припадали, бар што се тиче тадашње културе. Данас постоји „Јутјуб“ и „Смак“ се слуша и гледа у 175 држава широм света.
* Једна сте од ретких група, чак и на светском нивоу, која користи два бубња и има два бубњара. Зашто?
– Некада смо волели и сјајну групу „Алман брадерс бенд“. Они су одувек имали два бубњара на сцени, што је увек звучало крајње моћно и стабилно. Пошто је Кепа јуниор већ као момчић почео озбиљно да се бави свирањем бубњева, ја сам Кепи сениору предложио да онда проба да засвира с нама. Пробали смо и свидело нам се.
Бивши бубњар „Корни групе“ Владимир Фурдуј ми је једном, гледајући наш наступ, рекао за Кепе: „Па, они су школа“. И тачно је тако. У Кепиној фамилији се генерацијама баве музиком и није случајно да имају својствен и непоновљив стил свирања.
* Због чега се „Смак“ више пута разилазио и поново окупљао? Да ли је београдски концерт, можда, најава турнеје?
– Ех, кад бисмо само могли да знамо одговоре на оба питања. Пре свега, ми смо били добри другари, пријатељи потекли из врло сличних средина, никакве свађе нису долазиле у обзир. Схватили смо да није време више да свирамо заједно и онда се повукли.
Али, наше жеље то увек изнова не дозвољавају, нити публика олако пристаје на то да нас нема, да не свирамо ако већ можемо. Ништа не могу да вам кажем у вези с било каквом турнејом. Посао у рок музици и музици уопште је силно угрожен. Дај боже да се створе услови за свирање на концертима и да ми будемо способни да одговоримо на адекватан начин.
* Зашто сте се повукли са музичке сцене?
– Покушаћу да будем прецизан, моје мишљење је да један човек не може да донесе музику на прави начин, он може само да допринесе. Пошто је нас везивала једна, да тако кажем, чаролија, која се скоро редовно дешавала на нашим концертима, у којој смо били актери ми са својим емоцијама исто као и сви људи у публици са њиховим, оног тренутка када више није било те чаролије, није било ни начина да један од другог сакријемо искрене реакције. Просто је, „Смак“ не може без Кепе, мене и осталих, као што ни ја не могу без њих. Ето, пробао сам, али ми није пошло за руком.
* Испуњава ли вас подучавање у вашој школи гитаре?
– Донекле, наравно. Од држања часова сам хранио своју породицу. Али то сам увек радио, још са 15 година сам држао часове и старијима од себе.
* Београдски концерт у „Комбанк арени“ биће највећи у каријери „Смака“. Имате ли трему?
– Хвала што мислите да ће то бити наш досад највећи концерт. Већ сам рекао у чему је наша вредност. Дођите на наступ и само се препустите атмосфери, то уме да буде дивно као што се надамо да ће и бити. Када то осетим, онда свака трема нестаје.
(Новости)
