Југословенско драмско позориште је током протеклих 65 година успело да одржи високе уметничке критеријуме који су постављени давне 1947. године када је и основано. И даље смо једно од водећих репертоарских позоришта. Позивају нас на међународне театарске фестивале, активни смо и једини из Србије у Европској унији заједно са најпрестижнијим европским позориштима, каже Тамара Вучковић в. д. директора ЈДП-а које је пре неколико дана прославило 65. рођендан.

Тамари Вучковић статус в. д. директора истекао је још у децембру 2012. године, али она и даље обавља ову функцију до именовања новог челника куће, односно до расписивања конкурса, како су је обавестили из Секретаријата за културу града Београда.

После дуже паузе представе ЈДП-а играју се на карту више. Како сте то успели да остварите?

Велики број представа продамо на самом почетку месеца, одмах по објављивању репертоара. Месечно, ЈДП посети преко 15.000 гледалаца. Од када смо поставили нови сајт месечно има 20.000 посетилаца. Мислим да ови бројеви довољно говоре о томе колико је нашим суграђанима стало до позоришта.

Неколико околности утицало је на овај велики повратак публике у позориште. Акцијом „Попуст на уметност” коју смо увели, свесни да је куповна моћ грађана све мања, знатно смо спустили  цене карата. То врло јасно показује да високу уметност држава, ако је жели, мора да финансира, односно да дотира. Држава, а не позориште! Од нас се тражи да на благајни зарадимо и да све више обавеза преузимамо из сопствених средстава. Да бисмо такав концепт претворили у стварност и у томе успели, карте би морале да буду врло скупе, а онда не знам ко би долазио у позориште.

Да ли ће овај податак утицати и на финансијску слику ЈДП-а?

Хоће, већ утиче. Усвојен је и предат завршни рачун оснивачу који показује да имамо 43 одсто сопствених прихода у односу на буџет, што јесте велики успех, а у 2012. години приход од продаје карата је повећан за 32 одсто. Међутим, из овог податка никако не би требало да се изведе закључак да је све у најбољем реду јер су расходи велики и све их више плаћамо из сопствених средстава.

Са којим проблемима се најчешће сусрећете?

Финансијским, али и недостатком системске подршке која се највише огледа у законима који се доносе. Годинама се урушава култура.  И данас смо сведоци катастрофалне ситуације и одсуства система. Оно што је ову годину издвојило у односу на претходне јесте неизвесност. Због неизвесности у вези са буџетом нисмо у могућности да планирамо репертоарску политику. Зато се она своди на импровизацију.

Ми, као директори, сусрећемо се са потпуним апсурдом, тачније са законима који нису у складу један са другим, који нису применљиви. Имамо сукоб у примени Закона о раду и Закона о култури, затим Закон о јавним набавкама о чијој примени у установама културе је већ било доста речи у јавности, и на крају Закон о буџетском систему који предвиђа да се 1. јануара 2014. године укину рачуни сопствених средстaва институцијама културе.

Шта то конкретно за установе културе значи?

Затварање тих институција. Зашто? Зато што у оваквом нередовном и неизвесном буџетском финансирању једини начин да преживљавамо јесте управо тај рачун сопствених средстава. Од тих сопствених средстава плаћамо одржавање постојећег репертоара и остале трошкове. То значи да новац који добијемо од улазница уплатимо на тај рачун и већ сутрадан поправљамо кварове, сценографију, набављамо неопходну реквизиту и све друго што се не плаћа из буџета. Тога је све више сваке године.

Уколико нас неки фестивал позове и уплати новац за гостовање, то више неће моћи да стигне на наш рачун, већ та средства иду у буџет. Пре две године када сам сазнала да ЈДП неће имати новац за програм тадашњој секретарки за културу сам предложила да на годину дана затворе ово позориште. Дакле, да они као оснивачи донесу ту одлуку, а не да се ми нађемо у ситуацији да више не можемо да функционишемо. Након протеста директора установа културе поводом  примене закона о јавним набавкама, највише се у јавности говорило о примени овог закона на ауторске уговоре.

Међутим, важно је и то да се тим законом предвиђа да до 31. јануара треба предвидети све набавке и трошкове које ћемо имати у текућој години. Како директори позоришта то могу да предвиде и планирају у ситуацији када су средства из буџета нередовна и неизвесна, када не знају колико ће и да ли ће уопште имати нових представа, а камоли како ће оне бити опремљене. То је један зачарани круг. Писмо које је било упућено Министарству финансија од стране директора установа културе у вези с применом Закона о јавним набавкама, од стране тог министарства прослеђено је Управи за јавне набавке. Дакле, никакав одговор од Министарства финансија нисмо и очигледно нећемо ни добити.

Ипак, ви радите две нове представе „Госпођицу” Иве Андрића и „Злочин и казна” Ф. М. Достојевског. Да ли имате и друге репертоарске планове?

Да. Искључиво од сопствених средстава. Премијеру „Госпођице” у режији Горчина Стојановића очекујемо 26.априла. Почетком јуна  и премијерно извођење дела „Злочин и казна” у режији Ане Томовић. Наручени текст од писца Милене Марковић ишчекујемо током јесени. Планова и идеја има више него што су наше тренутне материјалне могућности.

Како ћемо их реализовати, не знам. Врло је важно да се зна да ЈДП за целу 2013. годину из буџета има 4,8 милиона динара за нове представе, што је недовољно за једну премијеру на великој сцени, а неизвесно је да ли ћемо и то уопште добити.

Дакле, зависимо од спонзора, што је тек неизвесно. Ни ту не постоји подстицај државе кроз законе и пореске олакшице који би мотивисао потенцијалне донаторе. Репертоар се планира врло начелно, а онда се у односу на тренутну финансијску ситуацију и слободне термине редитеља доносе одлуке.  Таква је сада ситуација.

Много се у последње време полемише о култури и културној политици у земљи. Какав је ваш коментар?

Последњих година је било много апела поводом лошег стања у култури. Није било реакција. Да ли је довољан показни експеримент био Народни музеј: 10 година није у функцији! Распродати, и од тог тренутка непостојећи, биоскопи су још један пример културне политике на делу. Данас је потпуно јасно свима да је дошло до саме ивице постојања озбиљних институција, али и других облика културног живота. Нема новца за филм, биоскопи не постоје, музеји су пред распадом, библиотеке немају за откуп књига… Онога тренутка кад смо пристали на затворени Народни музеј, сви заједно смо пристали и на ово што се данас догађа. Сви смо на вештачком дисању, а то не може дуго да траје.

Главно је питање опредељење државе, стратегија. Ње није било, а сада је неопходна стратегија изласка из кризе и очувања културних институција у веома тешком периоду за целу земљу. Национални савет није био конституисан више од годину дана у претходном сазиву републичке скупштине. Састајали су се и слали извештаје које нико није читао. Није стање у култури више тема само за Министарство културе и Национални савет, већ тема за озбиљну, горућу расправу. Можда држави више нису потребне институције као што је ЈДП, музеји, библиотеке… али онда нека се то каже јавно.

Овако нас све заједно гуше: полако, без буке, али крај је сигуран. Све док се чује наш глас, постоји нада да ће нас неко чути и да ћемо успети да зауставимо пропадање, јер култура није „Фијат” или фабрика коју ћемо покренути када буде било пара.

Борка Г. Требјешанин