Направио сам једну врсту аутомонографије, да се нико не мучи после моје смрти, каже Игор Мандић, хрватски књижевни критичар, публициста, полемичар, аутор више од 30 књига, о својој новој књизи „Оклоп од папира”, која обухвата избор његових текстова, есеја, колумни и фељтона већ објављених у најважнијим часописима и новинама некадашње Југославије и данашње Хрватске и Србије од 1966. до 2003. године, али и избор интервјуа које је дао протеклих деценија.

Направио је, каже, једну врсту ретроспективе, као што то раде сликари у његовим годинама.

На питање да ли ћемо га поводом те књиге видети у Београду, на Сајму књига, каже: „То се чврсто надам, ако будем жив”, а на опаску да ли зна да у Београду у одређеним круговима има статус иконе, одговара да не зна баш и да је то, ако има, онда заслужио неспоразумима, јер му се вероватно придају квалитети које нема. Он је, каже, само мало искочио из опште атмосфере и привукао пажњу.

На корицама књиге „Оклоп од папира” (издавач В. Б. З.) пише да је то његов опроштај са свима.

– Није реч ни о каквом сукобу, нити о мом обрачуну, што би се од мене очекивало, али што би истовремено било сувише банално. Напротив, ја се стављам у једну над-позицију, можда ташту и надмену, али кажем да је то мој опроштај са свима. То је интелектуална биографија и није за млађе од 35–40 година – истиче Игор Мандић у телефонском разговору за „Политику”.

Зашто је та граница тако висока?

Зато што неки аспекти могу да нагризу морал публике.

Али ви сте већ познати по томе да сте брутално директни и да увек кажете шта мислите.

Овог пута се нисам, чак, устручавао ни да покажем шта имам. Ви знате да ће ова књига можда доћи и на удар неких моралистичких маказа, јер је на крају књиге објављена моја фотографија на којој сам наг.

Какву поруку има та фотографија?

Да Адаму треба скинути смоквин лист. То је последњи лист који мора да падне. Све је скинуто. Једино се Адам скрива иза неких листова. Ја сам се усудио да се не скривам. То није провокација, ни егзибиција. Реч је о фотографији која је логички произашла из мог текста о нудизму који је есејистички написан и који сам први направио у ондашњој Југославији. У контексту тога сам објавио ту фотографију, да покажем да мислим оно што радим. Да цитирам Ивана Мажуранића: „Добар пастир што год каже ином, то сам својим потврђује чином.” Ако кажем људима: „Скините се, свуците се, нудизам је пожељан и добар, одувек, од Адамовог времена до данас”, онда морам да покажем да то мислим озбиљно.

Многи се слажу да ова књига показује колико сте у животу били доследни и колико сте у тој својој доследности били усамљени – антикомуниста за време социјалистичке Југославије, антинационалиста деведесетих…

Нису те дефиниције добре и ја их одбијам. Прво, у време социјалистичке Југославије нико није могао бити антикомуниста, јер би аутоматски завршио у затвору. Слобода и демократија су постојали само за оне који су били за социјализам. Свако ко је друкчије радио био је државни непријатељ. Према томе, не бих себи приписао да сам био антикомуниста. Ја сам само мало грађански варирао између догме и слободе, тражећи она подручја слободе која догма није захватила, а на којима би се могао изразити неки аналитички став.

Али деведесетих сте с грађанске позиције наступали против национализма?

Добро, то је логично и природно. Туђман ме је освестио од свих мојих могућих погрешних мишљења о претходном, титоистичко-социјалистичком систему. О НДХ нисам много знао јер сам био дете у то доба, али кад је наступио „туђманизам”, дакле ревитализација Ен-Де-Хашке државе, схватио сам колико је било вредности у оном социјалистичком систему у којем сам ја мало „рогоборио”. Но, то моје рогоборење није било ништа страшно, јер нисам био политички организован. А кад сам видео својим очима ревитализацију Ен-Де-Хашког пројекта, кад је национализам проговорио пуним гласом, ја сам наставио по старом. Нисам припадао ниједној странци, нити сам имао ичију заштиту. Ја сам својим текстовима само покушавао опет да тражим неке просторе слободе које тај систем није заузео, потпуно исто као и у претходном. То је та доследност, ако баш хоћете.

А на црну листу сте доспели још седамдесетих и то, кажу, због књижевне критике? Да ли то значи да је књижевна критика тада имала неку моћ?

Па не, нажалост, јер је све криво схваћено. Својевремено ме је, чини ми се 1977, докачио један партијски секретар, високи функционер ЦК СК Хрватске, криво ме оптуживши да хвалим неке националистичке ставове. Човек је полуписмено одреаговао. Ја сам, наиме, у својој критици Шегединове књиге одбио да смо сви одговорни. То је био став који одбија учешће у социјалистичко-комунистичком пројекту, и то сам рекао Шегедину.

И тад је неко са својом интелигенцијом потпуно криво интерпретирао да ја њега хвалим. А можда су помислили да ту подмећем кукавичје јаје свог отпора, кад кажем: „Не, нисмо ми одговорни, одговорни сте ви, социјалисти, комунисти, лидери партијске елите који сте нас у све то увалили.”

И због „опаскице” тог функционера, у новинским круговима дошло је до узбуне на мој рачун јер онда је било овако: кад неко кине у ЦК, у комунистичким круговима одмах завлада упала плућа. Тако су мене моји властити кругови изоловали и бацили ме на црну листу, на којој сам био 12 година у Хрватској, али како је то била Југославија, ја сам своју слободу нашао у другом делу државе, у Србији, па ме та оптужба није до краја дотукла.

Рекли сте да се у животу грађана Хрватске ништа није променило од уласка у ЕУ. Изгледа да немате баш позитиван став према ЕУ?

Ја сам скептичан, ироничан и не налазим ништа добро у томе да нас Европа узима као последњег подстанара, јер ми смо земља која има само терцијарне делатности. Ми смо туристичка услуга: конобари, собарице. Управо с одушевљењем кличемо о постотку пораслог броја гостију и ноћења и то је све што имамо од наше такозване економске самосталности, мада приходи од туризма и нису наши, јер иду преко страних банака које финансирају и продају храну из иностранства, а не нашу.

Али зар не мислите да је уједињење европских земаља генерално добра идеја?

То су покушали и Александар Велики, и Карло Пети, цар Римског царства, и Наполеон, и Хитлер. Мислим да то заиста није добра идеја. То су рогови у врећи, државе неспојиве по било којој линији и то, нажалост, неће опстати. ЕУ се распада, ако се не варам. То се свело углавном на немачку државу. Хвала лепо!

За Хрватску кажете да је данас неуспела држава, да се распада и да за њу нема наде. Како бисте оценили Србију?

Све што сам рекао за Хрватску важи и за Србију. А Босна је специјално на умору.

Дакле, и Србија се тресе као алкохоличар у апстиненцијалној кризи, као што сте рекли за Хрватску?

Нисам толико сигуран. Та моја реченица односи се на Хрватску, али мислим да се нешто слично може применити и на Србију.

Ви сматрате да је Хрватска промашен пројекат зато што је стварана на националистичкој еуфорији деведесетих година и да су јој због тога темељи трули. Да ли то може да се каже и за остале бивше југословенске републике, сада државе?

Сви су се разишли с готово истим мотивацијама, да буду свој на своме. Код нас је неко време важила страшна пословица једног нашег неоусташе, да је „народ без државе као говна на киши”. Слободно напишите тако јер то је писало код нас у службеним листовима и цитирано је у сабору. То је формална реченица која није из подземља. Онда кад смо добили ту државу, ја сам рекао да смо сад г…. на киши, само с кишобраном и то је све. Ништа се није променило, ноге нам и даље тону у блато.

Да ли ви стварно сматрате, како вас иначе сви цитирају, да Срби и Хрвати треба да живе у једној држави?

То „треба” нужно је ставити под знаке навода, јер нико ништа не одређује, нити има моћ да организује. То је један проспект, једна врста футуристичке визије. Заправо, ја бих рекао да би Срби и Хрвати могли да живе у једној држави, дакле кондиционално.

А како у овом тренутку видите однос између наше две државе?

Видим много бирократских зачкољица и затегнутости. Постављају се услови и с једне и с друге стране да би се као развила потпуна комуникација, што је по мени цепидлачење и отезање. Нема великодушности ни с једне ни с друге стране, сви смо моралистичке циције. Примитивци у Србији и Хрватској подземно утичу и на поштенију политику на врху. Да бисмо се њима додворили, онда тражимо којекакве уступке, извињења. Немогуће је решити ову бирократску заврзламу.

Очигледно немате много истомишљеника, јер тврдите да нема југоносталгичара и да у Хрватској влада „аустроугаро носталгија” или како се то већ зове?

То се не зове никако, већ сам тај израз ја измислио зато што је Аустрија преузела наше банке и медије, а Мађарска је ставила своје прсте на нашу нафтну индустрију и потенцијал. Према томе као да су се нехотице или можда намерно ујединиле да остваре некадашњи модел владања над једном колонијом. Дефинитивно смо колонизовани, а од те пусте слободе, независности и суверености није остало ништа.

У таквој ситуацији чега има највише на јавној сцени Хрватске?

Има шунда, „треша”, има безброј фестивала, мисица.

А медијска слика Хрватске?

Шаролика, али у распаду.

Има ваљда неких нових снага?

Нема! Све су нове снаге лоше и покварене, а оно што постоји од старих је уморно, безначајно и малобројно. Има неколико група самосвесних али презрелих мислилаца, заосталих из бивших структура, који су потпуно на репу колоне. Мало ко има праве страсти, а нико нема могућности, ни пара за организовање. Тонемо у конвенционалност и не знамо шта нам судбина носи, а само салонски брбљамо.

( Политика – Гордана Поповић)

Ознаке: Igor Mandić o Hrvatskoj, Igor Mandić o Srbiji, kniževni kritičar, Oklop od papira, srpskohrvatski odnosi