Прочитај ми чланак
Насупрот очекивањима која смо могли да стекнемо после више од годину дана упозоравања да ће годишњица Првог светског рата у свету бити искоришћена да се Србији додели улога главног кривца за његово избијање, оно што смо до сада могли да видимо од филмског и телевизијског програма у Енглеској, Немачкој и Аустрији пружа нам слику која понекад изгледа као да је преписана управо из српских уџбеника историје.
Два до сада најуспешнија пројекта – Би-Би-Сијева серија „37 дана“ и немачко-аустријски филм „Атентат у Сарајеву 1914“ – кривицу, смелије чак и од неких овдашњих историчара, смештају у Берлин и у Беч. А Срби се, после много времена, на филму уместо као лоши момци приказују као мали народ који се без своје воље и намере нашао између чекића и наковња великих сила.
АДВОКАТ И “СЈЕНЕ“ Два домаћа филма која се баве атентатом у Сарајеву ишчекују се са нестрпљењем. Први је „Бранио сам младу Босну“ Срђана Кољевића, чији је главни јунак Рудолф Цистлер, адвокат који је по службеној дужности бранио Гаврила Принципа и младобосанце. Иако је планирано да филм буде премијерно приказан 28. јуна, због добро познате ситуације у српској кинематографији, питање је када ће се то десити. На сајту ИМДБ као датум почетка приказивања филма тренутно стоји 2016. година. Други пројекат је далеко скромнији, али исто тако занимљив – кратки филм „Сјене“ Милоша Љубимировића (његов мастер рад на ФДУ), који се бави судбином Гаврила Принципа у тамници „Терезин“ у којој је служио казну и у којој је умро.
Прелиставајући и анализирајућу нове књиге и радове страних историчара о узроцима Првог светског рата, готово све новине у земљи месецима су трагале за примерима историјског ревизионизма. Мало је оних који су се окренули телевизији и филму да би стекли слику о томе како јавност Енглеске, Немачке, Аустрије, Француске… сто година касније види почетак до тада највећег сукоба у историји човечанства. А ма колико нека историографска књига била бестселер, утицај који има далеко је мањи од оног који ће остварити макар и просечно гледана телевизијска серија.
Серија „37 дана“ део је великог пројекта Би-Би-Сија који има намеру да читавим низом филмова, серија, радио драма и документарних серијала у наредне четири године обележи стогодишњицу Великог рата. У три епизоде ова мини-серија бави се узроцима рата и дипломатском кризом током 37 дана (од атентата до немачке објаве рата Француској) која је довела до светског сукоба, из енглеског и немачког угла. Већ на самом почетку у разговорима британских министара двапут се истиче колика је лудост била идеја надвојводе Франца Фердинанда да посети Сарајево на Видовдан. Едвард Греј, британски министар спољних послова, каже да је ефекат те посете био као када би британски краљ отишао у Даблин у војној униформи на Дан светог Патрика. О лику Гаврила Принципа и осталих младобосанаца сценариста и редитељ серије односе се у најмању руку са разумевањем, иако им се приписује намера да Босну прикључе Великој Србији (о југословенству младобосанаца и чињеници да међу њима нису били само Срби, нема помена).
Немачки цар Вилхелм приказан је као човек који готово патолошки мрзи Србе, чак у једној сцени то буквално и изговара („Мрзим Србе. Сви их мрзимо, наравно. Знам да је то грех, али њих је немогуће не мрзети.“). Управо он је приказан као главни кривац који слабу Аустрију и још слабијег аустријског цара притиска да што пре нападну Србију, надајући се да се Русија, Француска и Британија неће умешати у рат. Да би то учинио, спремно оптужује српску владу да је умешана у атентат иако за то нема доказа. И сам Фердинанд описује се као арогантан човек који је Србе сматрао инфериорнима.
ФИЛМОВИ У СФРЈ У Југославији су снимљена два филма која су се директно бавила сарајевским атентатом. Први је „Сарајевски атентат“ Фадила Хаџића из 1968. а други, далеко запаженији, истоимено остварење Вељка Булајића у југословенско-немачко-чехословачкој копродукцији из 1975. године. Интернационални назив филма био је Дан који је уздрмао свет, а Франца Фердинанда играо је Кристофер Пламер.
Када Аустрија упути ултиматум Србији, Едвард Греј и остали британски министри, па чак и немачки канцелар у једној сцени, јасно говоре да је реч о понижавајућем документу који ниједна суверена држава не би могла да прихвати. А када се српска влада сложи са свим захтевима (у стварности одбила је само један – да аустроугарска полиција врши истрагу у Србији) аустријски амбасадор без икаквих аргумената у слепом бесу говори да његова држава није задовољна и да ће свеједно напасти. Једини лик који је у серији приказан као већи негативац од кајзера Вилхелма јесте немачки генерал Молтке, који све време сплеткари да би сукоб са Србијом претворио у рат са Русијом и Француском.
Серија не пропушта да прикаже ни предрасуде које о Србији владају у Великој Британији тог доба. Тако на једној вечери супруга неког од британских дипломата са презиром назива Србе варварима и насилницима који уживају да убијају краљеве и са још већим презиром пореди Србију са Ирском.
Док се серија „37 дана“ бави пре свега британским настојањима да се рат избегне, филм Андреаса Прохаске „Атентат у Сарајеву 1914“ у копродукцији немачке ЗДФ, аустријске ОРФ и Чешке телевизије, како му и име каже, директније се бави сарајевским атентатом и његовим учесницима. Драматичне догађаје од атентата до напада на Србију пратимо кроз лик доктора Леа Пфефера, који је био истражни судија задужен да открије истину о убиству надвојводе. Тако бар он мисли на почетку овог филма, који се, поред историјске потке, држи образаца детективског филма. Пфефер се, међутим, брзо сукобљава са аустријским властима којима циљ није истина већ рат.
Филм иде толико далеко да оставља могућност да је чак генерал Оскар Поћорек, који је управљао Босном, желећи рат са Београдом, сам одговоран за атентат. Било тако што је намерно смањио обезбеђење или можда чак тако што га је организовао.
Србија, према Прохаски, нема никакву одговорност ни за атентат, а камоли за рат. Младобосанци су приказани са благонаклоношћу, као идеалисти који су бранили свој народ од наметнуте власти.
(Вечерње новости)
