Pročitaj mi članak
У размаку од 20 дана, у два српска града, Бањалуци 6. и Београду 26. априла, на две позоришне сцене, студенти глуме двеју академија уметности тумачиће ликове својих часних предака, који су у судбоносним годинама бранили и одбранили српску отаџбину од моћне Аустроугарске.
Документарна драма „Солунци говоре“ Антонија Ђурића, у режији Цисане Мурусидзе, која је извођена више од 400 пута у Народном позоришту од 1981. до 1991. године, уврштена је у државни програм обележавања стогодишњице Првог светског рата.
Аутор драме није присуствовао пробама, јер после можданог удара има велике невоље са очним видом. Жао му је због тога, али је, каже, уверен да премијером његове драме челници академија у Београду и Бањалуци, Душан Ђоковић и Лука Кецман, отварају нову страницу српске историје која се зове – јунаци се не заборављају. Приликом нашег сусрета, у дому његовог пријатеља у Чачку, на наше питање шта га је највише обрадовало када је чуо да ће његово дело поново, после више од две деценије, бити приказивано, Ђурић одговара:
– Заједништво Срба са обе стране Дрине. Судбина им је заједничка. Република Српска је нови бедем. Нема више рампи на Дрини… Сећам се како сам се пре 33 године на премијери најежио, јер су присуствовали ратници, који су гледали себе, своју младост у младим глумцима… А када је барјактар ушао у дворану, ратници су били у ставу мирно, а затим један по један љубили заставу. И млади из публике љубили су српску тробојку. Тада сам био уверен да Србија неће пропасти! Овога пута сигуран сам да ће у Бањалуци бити оних који ће љубити заставу, а надам се да ће се тако бити и у Београду.
Антоније, који је превалио 85. годину, одувек је био опчињен јунаштвом српских бораца, па не чуди што је од 20 књига и драма, које је објавио, шест посвећено браниоцима отаџбине. И данас када прича о њиховој жртви коју су поднели за српски народ, о њиховом страдању, и о ономе како је Србија вратила својим борцима, њему крену сузе. Боли га неправда…
– Син сам ратника. Мој отац Милан, рођен у Сјеници, био је у одреду Војина Поповића, познатијег као војвода Вук. И Вук је рођен у Сјеници, познавали су се и пре рата. Када је Вук погинуо на Кајмакчалану, на Труништу 1916. године, мој отац је био рањен. Касније, у избеглиштву, у Ужицу, отац се виђао са групицом солунских ратника. Понешто би од њихових разговора допирало и до мог слуха. Рукопис ове књиге настао је пре 36 година. У једној издавачкој кући, чим су видели наслов, рекли су ми: „Носи те краљеве солунаше!“. Ипак, нашао се издавач – Културни центар у Горњем Милановцу. И чудо се догодило. За мање од годину дана књига се продала у 80.000 примерака. Три године касније почело је приказивање драме у позоришту, а после деценије приказивања скинута је са репертоара под притиском глумца из „Мадере“.
Антонију Ђурићу уручен је орден Светог Саве
Велики траг у његовим делима и ставовима оставила су бројна познанства са носиоцима Карађорђеве звезде са мачевима. Поносан је што је познавао и легендарну Милунку Савић, Василију Вукотић, поноситу кћер поноситог оца сердара Јанка Вукотића, учитељицу Љубицу Чакаревић, и многе друге. Знао је и браниоце Београда. У својим списима чува њихова сведочења, фотографије…
– Солунци су дали отаџбини све, а од ње ништа нису узели. Отаџбина је могла да их заборави, они отаџбину никад. Они јесу наши очеви и дедови, а колико смо ми њихови потомци нека свако упита себе! Личимо ли на своје претке – пита се Антоније, чија ће књига „Солунци говоре“ ових дана доживети 11. издање које штампа кућа „Легенде“.
ОБРАЧУНИ И СА МРТВИМА
Било је разних обрачуна са мртвим и живим солунцима. Војвода Степа Степановић остао је без улице и школе у Чачку, из центра Краљева уклоњен је монументални споменик и бачен на гробље, на Караули, на путу из Чачка ка Гучи, где је краљ Александар подигао чесму у славу јунака из Драгачева – осванула је нова плоча да су на том месту партизани убили батаљон Немаца. Све је била лаж, све је изврнуто…
Зна се како су у Београду прошли војвода Петар Бојовић и легендарни мајор Драгутин Гавриловић… Уосталом на крају књиге „Солунци говоре“ објављено је шта су потомци чинили својим прецима – прича Антоније.
ЦРНОГОРЦИ И МАТУШКА
У светлу скорашњих дешавања Антоније покушава сам да да одговор на своје питање – колико личимо на своје претке:
Русија је вековима штитила малу, али јуначку Црну Гору, а потомци тој матушки Русији уведоше санкције… Потомци као да заборавише страдање својих предака у Јасеновцу и другим логорима. Срби их наградише Барањом, која никада није била у оквиру Хрватске. Сада Хрвати туже Србе за геноцид…
(Вечерње новости)
