Прочитај ми чланак
Знаменити људи који су пре педесет, сто и више година описивали српске земље као да су били видовити. Њихове речи важе и данас, било да је реч о нашим наравима, или о месту у времену и простору.
„Кад је свануло, а вођа седи онако исто као и онога дана кад га изабраше за вођу. На њему се не опажају никакве промене. Из јаруге избауља онај говорник, а за њим још двојица. Обазреше се око себе, онако нагрђени и крвави, да виде колико их је остало, али само је још њих тројица. Смртни страх и очајање испуни њихову душу. Предео непознат, брдовит, го камен, а пута нигде. Још пре два дана су прешли преко пута и оставили га. Вођа је тако водио.
– Куда нас водиш и где си нас довео? Ми се теби поверисмо заједно са својим породицама и пођосмо за тобом оставивши куће и гробове наших предака не бисмо ли се спасли пропасти у оном неплодном крају, а ти нас горе упропасти. Две стотине породица поведосмо за тобом, а сада преброј колико нас је још остало.
– Па зар нисте сви на броју? – процеди вођа не дижући главе.
– Како то питаш? Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде на овом несрећном путу! Погледај какви смо и ми што остадосмо. Боље да нисмо ни остали него да смо овакве наказе.
– Не могу да погледам!.
– Зашто?!
– Слеп сам!
Настаде тајац.
– Јеси ли у путу вид изгубио?
– Ја сам се и родио слеп“.
(Радоје Домановић у сатиричној приповеци „Вођа“ 1901)
(Вести)
