Прочитај ми чланак
Желео је да Русија буде боља, да је заплаши како би постала и лепа и паметна. Али, уместо тога, оправдао је геноцид.
Филм руске производње Левијатан добио је једну од најважнијих филмских награда на планети, а затим је укључен у најужи избор и за ону најважнију. Велика је могућност да ће добити и „Оскара“.
Као база за филм, као што сви знају, послужила је срцепарајућа прича америчког бизнисмена нежење. У пролеће 2008. године Звјагинцеву су испричали причу америчког заваривача Марвина Химејера, коме је локална цементара покушала да одузме кућу, због чега се затворио у булдожер, срушио зграду цементаре и још неколико објеката а затим покушао да се убије. Звјагинцева је тема одушевила и он је одлучио да о томе направи филм у САД, али је убрзо потом прочитао и новелу Хенриха фон Клајста Михаел Колхас, чија је тема била слична првој. Закључио је да је тема ипак вечити мотив, те је одлучио да радњу филма пребаци у данашње доба, али из САД на Русију.
Читав интернет затрпан је задивљеним и пламеним рецензијама што нам, рекло би се, поручује да је, све у свему, филм догађај који никог не може да остави равнодушним. Дланови либералне јавности су се зацрвенели од радосног пљескања, као да су видели баш згодну подлост. А патриотска јавност се разбеснела.
Према патриотском делу корисника интернета филм је, благо речено, русофобно ђубре јер, када се одгледа, човек би хтео само да се убије зато што је једино осећање које остаје код гледаоца потпуна безнадежност живота у Русији.
Они проклињу Министарство културе и Филмски фонд – филм је добио подршку државе. Али то је могло да се претпостави и од самог почетка, требало је само погледати списак консултаната.
носиков01Немам ништа против да опозиција снима филмове. Али сам против тога да за то плаћа држава. Категорично сам против тога.
ЗАШТО ЗВЈАГИНЦЕВ ДОБИЈА МЕГА-НАГРАДЕ?
Укратко, много је разлога за бес. Потпуно праведно – ја тако мислим – ауторе филма критикују због „конјуктуршчине“, односно због подилажења западној русофобији, због жеље да им се нађу. И све је то, сматрам, чиста истина.
Али ја желим да се борим за нешто друго. Ево шта желим да свако схвати. Ево шта је неопходно да се зна када се дискутује о наведеном „тријумфу руске кинематографије“.
Зашто Звјагинцев добија мега-награде? Већ неколико година њих нема, али одједном – изволите! У чему је разлика између Звјагинцева и осталих љубитеља голицања западњачке позадине?
Овако: да подсетимо и први пут да то јасно покажемо. Јер је суштина баш у овоме.
Ово је Полина Сладкова, четири године. Убијена је.
И у овоме.
Арсениј Данченко, пет година. Убијен.
Запад је тренутно стварно заузет. Никако не може да прекине посао. Већ годину дана Запад нас убија у Украјини и спрема се да нас што више поубија. Важно је да се Руси убију. Перспективан посао, потребан. А добит прилична.
Само је проблем како да се објасни и ово:
Вања Јермилов. Убијен!
И ово:
Ово? Како ово да се објасни?
Само уметност, њена чаробна снага може да помогне у овом тешком, али важном послу. Треба да се свету једноставно објасни шта је Русија, односно: Русија је бескрајно, безнадежно зло, лишено било какве наде, препуно греха, зло које се од очајања гуши. Треба да се покаже и да је Русија гора од саме смрти.
КРВ НА ЊЕГОВИМ РУКАМА
И тек ће тада да се схвати да је носиоцима идеје о „руском свету“ дозвољено баш све.
Зато што се само чини да је она ово:
Убијена!
А уствари њу су спасили живота у руском паклу. У паклу који се зове Русија. Спасили су је!
И њих су спасили. И њега. И још много њих може да се спасе. Мора да се спасе.
Па како да се тако нешто не награди? Ма какав „Глобус“, „Оскар“. Видећете – добиће, да се кладимо?
Уопште више није важно на шта је режисер Звјагинцев мислио док је снимао овај филм. Није важно ни о чему је размишљао када је бирао консултанте. Можда је желео све најбоље.
Можда… Дешава се. Хтео да нахрани зеца, али је издао партизане… Нити је зеца нахранио нити је испало баш добро са партизанима. Желео је да Русија буде боља, да је добро заплаши како би се запањила и постала и лепа и паметна. Али, уместо тога, оправдао је геноцид.
Важно је шта је испало. А испало је – саучествовање.
Уметник је сада саучесник у политичкој кампањи против сопствене Отаџбине. Сада је он тај који је дозволио и оправдао. Он је тај који је оправдао сваки злочин против Новорусије и њених људи. И сваки нови леш је крв на његовим рукама.
Он је убица. Само изгледа да је режисер. Он је сада најобичнији комесар батаљона Азов.
Можда је бившем режисеру интересантно како је дошло до тога? Тако је једноставно: не сме се лагати.
Ни због кога. Не треба се крити иза „уметничке истине“. Треба само да се говори најобичнија истина. Тако се остаје режисер. Али си ти сада – убица. За кога није надлежан обични суд. Али јесу очи сународника. Јесте и права реч.
Премијера филма је заказана за 5. фебруар. Сада сви знате којим ћете речима поздравити радни колектив који је снимао филм.
(Однако/Фонд стратешке културе – Роман Носиков)
