Актуелно КУЛТУРА

Прочитај ми чланак

Позоришни живот у Шекспирово доба

03:03 18.02.2013.

„Цео свет је позорница на којој свако игра своју улогу“

Од самог почетка цивилизације позориште је помагало људима открити и разумети себе, свој однос према свету, према другима, као и свој однос према духовности. За разлику од било које друге уметности, у позоришту је фокус искључиво на човеку, његовом или њеном постојању и односу према животу. Уметник, као особа са истанчаним осећајем за стварање, развијене дисциплине и техника стварања, има изразиту потребу пренети одређену поруку друштву.

Једна од највреднијих појава елизабетинског периода свакако је био развој професионалне драме.
Позориште је створено како би се изразио неки смисао, како би публици пренијело одређену слику, одређени доживљај.

Међутим, искуство позоришта нуди и више од тога. У људској је природи да се одвоје од оних који су другачији, оних који живе живот пратећи нека друга правила која су другачија од наших. Позориште разбија ту баријеру раздвојености и омогућава нам да доживимо свет друге особе, а истовремено и да доживимо себе у нашем властитом свету. Позориште веже нас и наш свет на другу особу и његов или њен свет. У позориште смо дошли доживети и разумети спајање нашег света са туђим светом, како емоционално тако и интелектуално.

Од позоришта примитивних народа, грчког и римског позоришта, доба средњег вијека, затим периода ренесансе и протестанстки реформације, кроз осамнаесто, деветнаесто и двадесето стољеће све до данашњих дана, свако је раздобље допринело опстанку и развоју позоришне уметности.

Прве организоване облике позоришне уметности налазимо у још у V. веку пре Христа у старој Грчкој. У почетку је то био обичан круг усред неког простора на којем су се изводиле разне представе, док је публика стајала са стране. Међутим, гледаоци су се ускоро почели смештати по околним брежуљцима не би ли боље видели, те су се тамо с временом почела градити седишта. Тако је настало полуокругла гледалиште или тхеатрон.

Римљани су, у општем преузимању грчке и хеленистичке културе, преузели и позоришну уметност. Међутим, римска позоришта понешто се разликују од грчких. Градила су се на сопственим темељима и била су потпуно затворена са свих страна. Основни дизајн римских позоришта своје извориште налази у помпејском казалишту, првом великом каменом театру саграђеном у Риму.

Многи су говорили да је позориште нестало након пада Римског царства, и да су тек неколицина уличних забављача, жонглера и акробата сачували сећање на позориште. Међутим, иако су такве групе уличних забављача и жонглера свакако допринеле одржавању одређених аспеката позоришне уметности, потребно је истаћи и утицај Цркве на очување позоришта. Заправо је иронично да је Црква, која је забранила извођење позоришних представа у декадентном периоду Римског царства, била одговорна за очување позоришта живим кроз раздобље средњег вијека.

Разлог томе била је потреба Цркве да заузме положај у заједници, заједници која је још увек била уроњена у паганске ритуале и празноверје који су се очитовали у сезонским фестивалима. Црква повезује своје верске празнике с тим сезонским фестивалима и почиње користити драмске облике за илустрацију прича на којима се темеље ти празници како би ојачала значење и важност Цркве.

Међутим раст и развој градова, као и увођење стабилне владе у Европи стварају простор за протестантску реформацију и секуларизацију позоришта које се ослобађа од утицаја средњевјековне Цркве. Кроз 15. и 16 век долази до поновног рођења и открића класичних светова Грчке и Рима, долази до периода ренесансе.Формирају се кохерентне нација попут Енглеске, Француске и Шпаније.

Протестантска реформација и одвајање Енглеске од католичке Цркве за време владавине краља Хенрика VII оставило је свој утицај и на развој позоришта. Енглеска је у XVI веку прелазила с католичанства на англиканизам па натраг на католичанство за време владавине краљице Мери, да би се потом опет вратила на англиканизам доласком на престо краљице Елизабете I.

Jедна од највриједнијих појава елизабетинског периода свакако је био развој професионалне драме.

Непотребно је посебно наглашавати Схакеспеареов непроцењиви утицај који је извршио на светску књижевност. Његова дела представљају окосницу светских позоришта, али оставила су свој траг иу музици, филму, као и сликарству.

Добар део целокупног опуса Шекспировог бавио се грађанским ратовима, ратовима око наслеђивања престола, а неке су се његове историјске драме бавиле и описивањем сумњивих околности под којима је Хенрик VII, дјед краљице Елизабете, дошао на престо. До године 1564., односно Шекспирова рођења, краљица Елизабета већ је била на престолу скоро шест година. „Елизабетинске уредбе“ установиле су енглеску цркву као агликанску подложно владару, а не папи.. Реформација цркве није оставила трага само на богословљу и богослужју, већ и на деоби националног богатства и политичке моћи, а радикалне промене дотакле су и обичан пук.

Све до негде 1580. готово сваки облик дневног живота био је у складу с богослужењем, док се верски наук поучавао како сликама, тако и разним литургијским поступцима попут традиционалних побожности, кад би свештенство, као и лаици, сваке године постављали епизоде из Пасије у драмама које би комплетно сами осмислили .

Управо таква приказања ваља имати на уму кад се присећамо необична опстанка квази-драматских традиција током целог тог периода све док у новом свету касног 16. века представљање нису почели прихватати и секуларизирати професионалци и преносити га из тих мирних побожних почетака у крчме и позоришта Лондона.

Већ око 1550. године формирају се дружине које развијају позоришну делатност у Енглеској, одржавајући представе у двориштима гостионица и у аренама намењеним борбама животиња. Након што би представа завршила, глумци, редитељи, али и народ, славили би до дуго у ноћ. Таква су славља углавном завршавала тучама и разним инцидентима, а пуританска власт, несклона таквом „беспосличарењу“ 1574. године строго је забранила извођење свих врста представа по двориштима гостионица.

Међутим, у таквим се временима увек нађу сналажљиви и досетљиви појединци попут Џејмса Бурбаџ, глумца и управника дружине Leicester’s Men, који је успео „превеслати“ власт тако што је 1576. године саградио прво јавно позориште у Енглеској, у Shoreditchu северном предграђу Лондона, и назвао га Театар. Бурбаџ је итекако знао искористити закон, односно мањкавост истога, будући да је Shoreditchu био ван надлежности градске управе, дакле до њега није сезала забрана извођења представа.

Нека од првих казалиштаНедуго затим и остале позоришне дружине препознале су предности северних предграђа Лондона те су након Бурбагеова Тхе Тхеатра, уследили и Тхе Цуртаин 1577. године те Тхе Фортуне, 1600. године.

Казалишта су се отварала иу јужним предграђима, односно на јужној обали Темзе попут на пример 1587. године Тхе Росе, затим 1595. године Тхе Сван, 1599. године Тхе Глобе и 1613. године Тхе Хопе. Наведена казалишта позната су такође и под називом елизабетинска казалишта, по краљици Елизабети И. која је владала до 1603. године.

У Лондону је у то време, у Схакеспеареово време, владала неописива казалишна грозница. Тешко је замислити град поткрај КСВИ и почетком КСВИИ. века који броји четврт милиона становника, који има седам главних позоришта за чије се представе свакодневно тражи карта више. Позориште је управо у то доба, као никад пре, постало популарно место окупљања људи. Народ је сваки дан, у послије подневним сатима, тражио неколико сати забаве, опуштања и весеља, а позориште је пружало управо то. Гледати представу у позоришту, осетити тугу, храброст или љубав главних јунака било је нешто што се није смело пропустити, и људи су плаћали до задњег новчића не би ли се препустили чаролији представе и на који сат заборавили свој живот и проблеме.

Тематика драма тог времена итекако се уклапала у културну традицију енглеског народа, а то су најчешће биле пустоловне драме из енглеске и античке историје. Драмски писци мотиве својих прича вешто су прочистили од њихове средњевјековне апстрактности и обогатили романтичним причама и античком и ондашњом средином, које су биле драге пуку. Идеје за своја дела црпели су из свих могућих извора, константно освежавајући приче, чиме су и одржавали интерес и радозналост народа.

Управо из тог разлога је написан прегршт трагедија освете, попут Шпаније трагедије Кида Тхомаса или Ревенгер ‘с Трагеди Цирила Тоурнеур. Из истог разлога је написано и подоста крвавих драма љубави и смрти попут Војвоткиње од Малфија Џона Вебстера или познато Схеакспеареово дело Ромео и Јулија. Такође, ваља истаћи и драме у којима су људи из народа постајали главна лица и то у романтичним причама.

Међутим, главна улога у трагедијама елизабетинског доба врло је често припадала самој Енглеској. Познати стих из Хамлета: „Нешто је труло у држави Данској“, представља тек реплику на енглеске политичке и духовне прилике.

АРХИТЕКТУРА ЕЛИЗАБЕТИНСКИХ КАЗАЛИШТА

План позоришног здања из елизабетинског доба, нажалост, није сачуван. Главни разлог томе је напад пуританаца послије којег су 1642. године казалишта затворена. Разна настојања реконструкције позоришта из тог времена полазе тек од понеког цртежа и посредних података.

Иако је свако позориште имало своја обележја која су га разликовала од других, попут тлоцрта или устројства позорнице, кад би се издвојили сви њихови заједнички елементи добио би се јасан приказ позоришта у елизабетинско доба.

Изглед позоришта у елизабетанском добаБила су то здања кружне или више углова основе, осим позоришта Тхе Фортуне које је било квадратно. Свака зграда састојала се од три галерије, подигнуте једна изнад друге, отворене према унутрашњости, које су окруживале двориште са три стране.

Двориште би се могло слободно упоредити с партером, а пречник му је износио од 16-21 метра. Свако је позориште могло примити између 1600 и 2300 људи који би били смештени или на трима галеријама, што је представљало скупљу опцију, или у дворишту, односно партеру, где је публика стајала. Будући да је двориште било отворено, публика је била незаштићена од временских непогода. Онај део гледалаца који се је пожелио склонити, морао је платити више за галерије које су завршавале кровом с двоструком стрехом. На њих се наслањало сценско здање, звано тиринг хоусе у којем су се налазиле одаје за пресвлачење глумаца.

Позорница је била четвртастог или трапезастог облика, и дубоко је продирала у двориште, те је стога са три стране била окружена публиком. Величина позорнице није нужно морала бити усклађена са димензијама самог позоришта. Понекад је велико позориште имало малу позорницу, док би мало позориште имало велику позорницу. Стражњи део позорнице био је покривен навлаком која је позади била причвршћена за тиринг хоусе.

Тиринг или стејџ-хаус састојао се од три нивоа: приземља које је било у висини саме позорнице, првог спрата и неке врсте поткровља. Приземље се састојало од једна или двоја врата која су служила за улаз глумаца на сцену. На првом спрату налазио се балкон, са стране којих су били смештени гледаоци из високих друштвених слојева, док су централни део балкона користили глумци у одређеним сценама.

Поткровље или хут, садржавало је помагала за силажење с неба или пак помагала за стварање природних шумова. На поду позорнице налазио се отвор са поклопцем који је представљао гроб, улаз у пакао, излаз за виле, вештице или духове. Управо се кроз тај отвор дух Хамлетова оца приказао младом краљевићу. Кроз отвор на крову трема спуштана су божанства и остала натприродна бића.

СЦЕНА

У елизабетинском казалишту сцена није била приказ објективне стварности. Покрети и речи доминирали су сценом, а сценографија је била сведена на минимум. Компензација за сценографске недостатке била је изражајна снага глумаца те звучни ефекти, као и машта публике. Простор на којем је требало замислити одвијање одређене радње углавном се означавало неким предметом или елементима насликаним на завјеси.

Дакле, у већини случајева било је на публици и њеној машти да замисли или на основу радње закључи где се сцена одиграва. Мимика је била изразито наглашена јер је дочаравао психологију ликова, али и средине у којој се радња збива. Сцена није имала прави застор, те су паузе између чинова углавном биле праћене музиком или шаљивим наступима клауна.

Узимајући у обзир структуру драма у елизабетинско вријеме која је била таква да се радња често премештала с једног места на друго, поставља се питање како је публика успела пратити ту игру кроз простор и време.

Пхилип Сиднеи, учени песник, писац значајног романа Аркадија, пише следеће у Дефенце оф Поетри (одбрана песништва), дјелу с изразито аристократским и класицистичким обележјем #: „Најпре видимо три жене које беру цвеће па би требало поверовати да позорница представља врт. Затим сазнајемо да је на истом месту дошло до бродолома и онда се почнемо љутити на себе што га нисмо протумачили као гребен.

Но, из гребена одједном изађе страшна неман, плава ватра, дигне се дим и тада јадни гледаоци морају гребен замислити као пећину. Међутим, упадају две војске, представљене са четири мача и штита и човек би морао бити камена срца кад позорницу не би тада примио као ратиште „.

Занимљив је податак да су у елизабетинским позориштима глумили само мушкарци, а женске улоге биле су додељене дечацима који још нису ушли у пуберетет те им глас још није почео мутирати.

Позоришне трупе и репертоар
Leicester’s Men, Duke’s Men, Queen Anne’s Men, Admiral’sm Men, Lord Chamberlain’s Men називи су главних позоришних дружина, а управо ове називе имају јер су добијале материјалну помоћ, као и моралну заштиту двора и лордова те су тако и усвојили њихова имена и одећу.

Позоришна дружина Лорд Чемберлен ‘с Мен позната је и по томе што је у њој глумио и сам Шекспир, а уз њега су чланови дружине били и познати комичар Вилл Кемпе, као и Ричард Бурбаге. Наступали су на разним локацијама у Лондону, а понекад иу предграђима на импровизованим позорницама.

Међутим, 1599. године на јужној обали Темзе ова позоришна дружина предвођена Схакеспеареом отвара своје властито позориште, познати Тхе Глобе Тхеатре. Након смрти краљице Елизабете И, 1603. године, нови краљ Јаков и преузео је патронат над Шекспировом дружином, која потом мења назив у Кинг ‘с Мен. За самог Шекспира се је говорило да није био глумачки надарен, штавише, говорило се да је био осредњи глумац који је глумио само споредне улоге.

Будући да су позоришне представе пре свега биле намењене обичном пуку који је и пунио казалишта, а представе су биле префињене и комплексне, интересантно је како их је пук уопште могао разумети. Међутим, структура представе је била таква да је оскудијевала богатом сценографијом, али је била изузетно богата мимиком. Управо та изражајност глумаца и снажни покрети тела будили су занимање публике која се је дубоко уносила у њихову глуму и игре речима.

Сви су се позоришни комади приказивали у скупоценим, раскошним, али савременим енглеским костимима. Тако је, на пример, Клеопатра била одевена као висока дворска дама, док је пак Јулије Цезар био обувен у високе чизме.

Постоји податак да је између 1580. и 1640. године у Енглеској приказано око 2000 драма, од којих није сачувана нити четвртина. Могућ разлог томе може се потражити у чињеници да су дјела често нестајала јер су била намењена малобројним извођењима. Драме су имале врло ниску цену, 06:00-11:00 фунти и писцима се плаћало само једно извођење, док ауторска права нису постојала.

Писци су углавном водили неуредан, боемски живот, и често су боравили у крчмама. Неки од њих били су Виллиам Схакеспеаре, Бен Јохнсон, Тхомас Хеивоод, и Цхристопхер Марлоу који је и убијен за време туче у једној од лондонских крчми. Реплика, „Елзабетанско“ позориште данас

Шекспирово позориште „THE GLOBE“
Најславније елизабетинско позориште свакако је The Globe, које је изграђено од стране позоришне дружине Lord Chamberlain’s Men у којој је и Шекспир имао удела.

The Theatre, првом позоришту основаном од стране Џејмса Бурбагеа, пријетило је рушење. Наиме, власник земљишта на којем је The Theatre изграђен претио је да ће га по истеку уговора о најму срушити. Међутим, Џејмс Бурбаге опет проналази решење тако што 1596. године гради надсвођен казалиште Блацкфриарс, у истоименом месту.

Ипак, богато становништво Блацкфриарс тражи забрану њеогв деловања чиме је позоришна дружина Тhе Chamberlain ‘с Мен остала без свог позоришта. Смрћу Џејмса Бурбагеа, његови синови наслеђују The Theatre, али су били блокирани за даље планове и подухвате због две главне препреке: правних заврзлама и недостатака новца. На крају одлучују илегално раставити The Theatre, и 1599. године од његовог грађевинског материјала граде легендарни The Globe.

Виљам Шекспир био је један од шесторице дионичара те је постао сувласником овог позоришта којег је и прославио. Осим тога, The Globe постаје и прво позориште које је изграђено посебно за једну позоришну дружину, а од исте је и финансиран.

Лого овог славног позоришта представљао је Хераклита који у својим рукама држи земљу, симболизујући на тај начин The Globe као свет у малом.

У овом позоришту први пут су изведена нека од најважнијих дела светске књижевности, попут Краља Лира, Хамлета, Макбета и многих других.

Глобе је била грађевина у облику дванаестерокутног полигона, висине од око десет метара, а састојала се такође од три галерије, 20 ложа и позорнице. Могао је да прими до три хиљаде људи.

Представе су се одржавале у послијеподневним сатима, а њихов непосредни почетак најављивао је знак трубе с крова. Гледање представе у дворишту, односно партеру, стајао је један пени, док је за два пенија био могућ и приступ галерији. Столицу су могли добити они још имућнији, док су пак најимућнији гледаоци седели у Господском простору. Платформа се протезала у двориште, а иза ње била је смештена гардероба надвођена терасом, увученим балконом, између ње и платформе.

Тхе Глобе је уништен у пожару 1613. године за изведбе Хенрика ВИИИ., кад је кровину запалила сламната подстава церемонијалне топовске паљбе. Био је то крај првог Глобеа, јер је већ током следеће године обновљено све што је било уништено. Други Глобе издржао је 30 година кад долази до сукоба позоришних дружина и пуританске власти која затвара позоришта на период од двадесет година. У том периоду казалишта су постепено изгубила своју функцију и значај, пала су у заборав, а људи су се окренули неким другим навикама. Глобе је срушен 1644. године, а од његова грађевинског материјала изграђене су зграде за сиромашне становнике.

Трећи The Globe британска краљица свечано отвара у јуну 1997. године, и то у близини његове изворне локације. Заслуге за „трећи“ Глобе припадају америчком глумцу, редитељу и продуценту Саму Ванамакер који је на идеји реконструкције The Globe заиста неуморно радио преко две деценије. Нажалост, није доживео реализацију тог пројекта јер умире 1993. године, а четири године послије The Globe је поново угледао светлост дана.

ВАЖНОСТ КАЗАЛИШТА

Позориште је изражај. Уметници стварају искуство о нашем односу са светом који нас окружује. Изражавамо ко смо истражујући однос између себе и других људи, између себе и природе, између себе и друштва, као и однос између нас самих.

Позориште је креација. За разлику од свих других уметности, позориште ствара свет. Као људска бића, морамо се актуализирати стварањем. Позориште, као облик уметности, представља врхунац стварања јер оно дословно ствара комплетан свет који се фокусира на глумца, на човека, на људско биће.

Само искуство, како од стране уметника, тако и од стране гледалаца, чини тај креирани свет стварним. Ситуација може бити произведена, попут написаног сценарија или глуме, међутим, искуство је потпуно стварно.

Позориште нас подстиче да размишљамо о тој стварности коју живимо и које смо део.

Будући да је искуство стварно, позориште у дословном смислу ствара свет у којем живимо, барем за време трајања представе. Оно има потенцијал да значајно утиче на живот човека, као и да учествује у стварању и мењању света и изван позоришта.