Прочитај ми чланакОвог месеца Црна Гора је потресена не само политичким, већ и културним преокретима. Изјава Тужилаштву о губитку од око 14.475 експоната у периоду од 1962. године до данас, коју је вишедеценијски службеник Народног музеја Црне Горе Александар Беркуљан открио, изазвала је прави шок у друштву.
Међу несталим предметима, од којих су многи пренесени у Музеј од стране грађана Црне Горе, су Берат (царски указ) из 1638. године, персијски мач из 18. века и Његошев намештај, више од 20 комада.
Крађа из музеја је ретка појава, али оваквих размера је незамислива. Тако у 1911. године из Лувра је био украден портрет младе фирентинске даме Лизе дел Ђокондо, познате у јавности као Мона Лиза, који је био враћен тек након 3 године. Подсетимо се да је овај портретједини уметнички објекат који одбија да осигура било која осигуравајућа компанија – тако је велика његова културна вредност. То јест, апсолутно било који уметнички објекат је под претњом изумирања у било којој приватној колекцији на црном тржишту. Међутим, случај Црне Горе заиста је јединствен.
СЛИКЕ У ХРВАТСКОЈ
Бивши директор Народног музеја Петар Ћуковић изјавио је да су слике Влаха Буковца украдене 1977. године.
– То је пријављено полицији и неким нашим каналима сазнали смо на који начин су слике украдене, а затим преко Берковића пребачене у Хрватску и до данас нису враћене – каже Ћуковић.
Довољно је рећи да у музејским складиштима нема инвентарне књиге. То не дозвољава да се разјасни тачан број украдених експоната у протеклих пет деценија. У том смислу, број несталих предмета може се променити на страни смањења или повећања. Међутим, без сумње, сваки од њих представља значајан губитак за културно наслеђе земље.
Упечатљиво је одсуство било какве реакције званичника државе. У изјави Тужилаштва Црне Горе о покренутом кривичном предмету, има „само“ 2900 изгубљених предмета. Министарство културе Републике Црне Горе инсистира на броју у 9415. Али чак и овај број је превелики и забрињава нас како се обезбеђује складиштење уметничких предмета у депоима Музеја. Изненађујуће је и понашање Алекандра Беркуљана, који је 35 година радио у Народном музеју, али је тек пре неколико дана написао пријаву тужилаштву. Није јасно шта га је спречило да поднесе пријаву у време Републике Црне Горе док је она била једна од федералних јединицатадашње СФРЈ, када су судске одлуке у то време мање биле спорне и више изречене у складу са законом.
Ово кривично дело је веома мрачно и мистериозно. Није случајно да се то појавило у току припреме за председничке изборе у Црној Гори. Различите политичке снаге могу искористити овај скандал за своје интересе, те зато не треба заборавите да је најважнија ствар у вези овог питања није сама политичка позадина, која је омогућила овакво безпризорну пљачку народног блага, већ потреба за враћањем несталих експоната који су битни за историју народа Црне Горе и само црногорске државе.
