Већ више од недељу дана сведоци смо невероватне хистерије “Драгицофобије“. Новинари у трансу позивају свакојаке уметнике тенденциозно згрануто и са презиром постављајући питање: „Да ли је могућа таква срамота, да ће вам Драгица Николић бити почасни  члан УЛУС-а?“.

На прва таква питања од стране новинара искрено збуњен и необавештен нисам хтео да одговарам. А онда је хајка разбуктала електронске везе, сви медији су се усијали од утркивања ко ће више да облати, што Драгицу Николић што УЛУС. Позивам колеге из Управног одбора УЛУС- а и тражим објашњење, а они ми, малтене бранећи се, објашњавају да су они само дали предлог да се, због донаторства њене фондације УЛУС-у,  у два наврата, са по 2.200.000 динара и 1.200.000 динара, понуди  Скупштини на усвајање њено почасно чланство.

Ауу… каква срамота? Хукћу у хору новинари, другосрбијанци, Сорошеви плаћеници и  лаковерни уметници. Заправо, хукћу управо они који у јаслама невладиних организација деценијама сисају две сисе културно деконтаминираних институција културе и разноразних пропагандних фондова “отрованих друштава“  Жоржа  Сороша и сличних донатора  који здушно и темељно уништавају све што је српско.

Као што је и зацртано у стратегији Алена Далса (оснивача ЦИЕ ), који у последњој години Другог светског рата објављује амерички стратешки програм за терористичко уништење Русије ( у међувремену је програмом обухваћено више нација, нарочито православних, словенских), а гласи;

• За заглупљивање и отупљивање људи уложити све ( злато, сву материјалну моћ). У људски мозак и свест посејати хаос и тако их приклонити лажним вредностима. Како? Наћи своје истомишљенике, савезнике.
• Последице? Трагедија непокорног народа је неизбежна због губитка самосвести. Литература, позоришта, биоскопи – сви треба да величају најнижа људска осећања.
• Подржавати и величати „уметнике“ који ће наметати и продубљивати у свест људи култ секса, насиља, садизма, издајства – свега неприродног.
• Неприметно, али стално исмевати часност и поредак представљајући то архаичним категоријама.
• Све људске пороке: лаж, превару, пијанство, наркоманију, издајство вешто и неприметно наметати.
• Само ће понеко увиђати шта се догађа, али такве ваља довести у неповољан положај, односно исмевати. Тако ће се стварати покољења једно за другим.
• Људе придобијати још у младости, зато главну пажњу усмеравати на омладину, изопачавати је, кварити је, учити разврату. Од младих направити цинике и простаке – космополите.

(објављено у Политици 2001. год. )

И нико не поставља питање како то да Секретаријат за културу на годишњем нивоу за читав програм додели  УЛУС- у свега 190.000 динара за 56 изложби? Рачуница је оваква:

190 000/56 = 3.393 дин/изложби.

Да ли  може за тај новац да се штампа каталог, плати кустос, израде позивнице, плате дежурни људи у галерији?

Нико не поставља питања како се десило да музеј Савремене уметности  буде Сорош са Накарадом.

И где  је ту срамота?  У Фондацији  Драгице Николић која улаже или у савести оних који су деценијама слепи за било какав националан српски програм? Зар треба да се срамимо или плашимо да и ми будемо исмејани чак и због саме подршке људском и племенитом и освешћеном чину донаторства или приклонимо  другосрбијанским интелектуалцима којима много више прија спонзорство „страних тутора“, па нам децу трују кроз разноразне ријалитије и уче да је спонзоруша много уносно занимање.

Од вишедеценијског константног културолошког тероризма наше друштво је постало толико шизоидно и изопачено да су се све могуће етичке и естетске вредности тотално срозале.

Донаторство у култури и уметности у овом случају УЛУС- у, најстаријем уметничком удружењу у Европи, је срамота и за Донаторе и за уметнике, а разноразне „спонзоруше“ позитива? Шегачење, страдање и исмевање свега што макар мало заличи на човечност или родољубље или још погрдније патриотизам отаџбинство. Наша културна елита квази интелектуалаца Сорошевих другосрбијанаца и јесте добро плаћена управо за то,  да подло, из прикрајка, из масе вреба на било какав трзај, миг националне освешћености и да муњевито методом хијене исмеју, покидају и развуку у маси сваку такву идеју и појединца и то не само у култури него у свим порама друштва , свему што је иоле живо у националном духу овог народа. Довољно је видети и помислити на народног хероја у спорту, Новака Ђоковића, колико су га корумпирани новинари својим писањима у трачарским таблоидима, измишљеним аферама облатили и покушали да нам га откину од срца, и угасе још један жижак националног поноса и достојанства. Или Кустурице кога су проглашавали мафијашем, узурпатором и тајкуном, а он све што је имао уложио је у културу и образовање свог народа, па и до самих политичара где се наш преговарач за Косово и Метохију извргава руглу у нашој средини након свега што је прошао служећи својој отаџбини.

Једном ми је један Јеврејин рекао: „Ви Срби болујете од две тешке болести. Једна је што брзо заборављате добра, а друга болест што  и зло брзо заборављате. И једно и друго је готово подједнако зло! Народ који заборавља своју прошлост нема будућност“. Знајући за ту нашу ману, терористички плаћеници у култури  улажу сва могућа средства да униште, обезвреде и избришу из наше меморије све добро и лоше.

Зато је Сретен Угричић, који је деведесетих држао Сорошеву канцеларију у Приштини почистио Народну библиотеку бацивши у контејнер никада обелодањену количину књига и никада ни пред ким није одговарао за своје злодело. Ваљда зато што је имао као многи недодирљиви Сорошевци амерички пасош.

Нико не поставља питања како се десило да музеј Савремене уметности  буде Сорош са Накарадом. Како то да  први човек иза Соње Лихт је деценијама на платном списку управе Музеја савремене уметности, који деценијама није радио, а сада је директор музеја? Сада  здушно гурају да нам још и буде министар културе, и  уз то по сваку цену сменити Владу Вукосављевића , јер је стидљиво исказао трунку културно националне освешћености.

Зато нам Соња Лихт, председница Сорошевог фонда за отворено друштво, директор ује „Политиком“ и саветује Владу Србије.  Зато нам се у уџбеницима “Креативног центра“ деца подучавају изопаченој хомофилији (и они су били дугогодишње спонзоруше Сороша).

У овој ваги српске јавности између донаторства Драгице Николић , УЛУС-у и „културно-интелектуалних спонзоруша“, морам признати да свој скромни глас разума дајем Драгици Николић са надом да ће превагнути.

У овим злим временима подела и хладног рата, где је Балкан поново „буре барута“, где све врло почиње да личи на крај деведесетих, где су наше очи са стрепњом у срцу упрте ка Косову и Метохији, где смо окружени са свих страна историјским непријатељима, неко нам петоколонашки студиозно разлуђује јавност лабораторијски осмишљеним аферама.

Одлуку о пријему Драгице Николић као почасног члана УЛУС-а могу донети само уметници на својој скупштини и то ће учинити по сопственој савести. Исто као што то може учинити свако друштво за себе, па чак и Фонд за отворено друштво!

Зоран Чалија, академски сликар

Објавио: СРБИН.инфо

Ознаке: Драгице Николић, Зоран Чалија Чарли, УЛУС