На свој имендан, празник Светог Николе, у вјечност је отишао Никола Церовац, човјек који је читав свој живот посветио очувању српске баштине у Далмацији. Предано је од оснивања радио у српском културном друштву „Зора“, најприје у Книну, касније у Београду. Крајишки ликовни салон је захваљујући његовом раду постао надалеко препознатљива манифестација, значајна за цјелокупну српску културу

Никола Церовац је рођен 1948. у Стрмици, код Книна, тада индустријски развијеном селу у чијој циглани су његови рођаци и презимењаци били на руководним мјестима. Његов отац је послије циглане прешао на ново радно мјесто у Книн, а у слободно вријеме је водио Пчеларско друштво. У Книну се школовало троје дјеце из те породице која је саградила скромну кућу у насељу Синобадова главица близу цркве и парохијског дома у којем је први учитељ био Доситеј Обрадовић.

Никола је завршио Економску школу у Книну у једној од њених првих генерација. У Београду је завршио  Вишу економску школу. Цијели радни вијек провео је у Удружењу ликовних умјетника Србије. Пемзионисан је као шеф рачуноводства УЛУС-а, у којем је радо прихаћем и послије одласка у пензију.

У Сремчици је његова породица саградила породичну кућу у којој је Никола касније основао прави сликарски легат. Много времена посвећивао је узорно обрађеној башти, винограду и воћњаку, производио је вино и ракију и месне производе искључиво за бројне госте те куће и пријатеље. Био је изузетно вриједан, породичан човјек.

Он је био и још нешто, а то ће и остати у успоменама, поштовалац вриједности српске националне културе (ако смо нашли прави опис) и,  посебно, заљубљеник у ликовно стваралаштво. Стекао је изузетно велик број пријатеља међу ликовним ствараоцима и то без обзира на њихову припадност различитим генерацијама. Друштвена заједница је то цијенила, Церовац је добитник Златног беочуга КПЗ Србије и још неколико друштвених признања.

Сачувао је успомене о успостављању веза УЛУС-а са древним српским православним манастиром Крка код Кистања, у Далмацији, у којем је давне 1614. године почела да дјелује најстарија богословија у српској цркви и једна од најстаријих школа у српском народу, и побринуо се да оне буду публиковане. Педесетих година прошлог вијека након што је каснији академик Бата Михаиловић ту насликао двије умјетничке слике,  архимандрит Никодим Опачић затражио је од управе УЛУС-а да упути у манастир Крка још неколико умјетника.

Десетак година послије,  ту су боравили каснији  академик Мића Поповић, његова супруга Вера Божичковић, као и још двојица каснијих академика сликар Петар Омчикус и историчар умјетности Дејан Медаковић. Преци њих двојице су рођени на неколико километара или неколико десетина километара од тог манастира. Омчикуси су старином из Радучића код Кистања а Медаковићи из Зрмањскиг краја, у Лици

Никола Церовац је с ликовним уметницима с којима је био свакодневно повезан као службеник УЛУС-а, 1986. године организовао аукцију, послије потреса у Книнској крајини и на подручју Босанског Грахова. Кнински музеј који је тада почињао да дјелује добио је 65 умјетничких дјела и новчану помоћ, а Грахово 65 слика и новац којим је поправљен кров до тада прилично оронуле родне куће Гаврила Принципа у селу Обљају и 3.000 књига за Дом културе који је носио Принципово име. Гдје су данас та ликовна дела тешко је рећи. Углавном, прогутала их је злочиначка „Олуја“. У „Олуји“ су нетрагом нестале и бисте епископа Стефана Кнежевића и Никодима Милаша, двије бисте Мис Аделине Ирби, Споменик гуслару и обиљежја другим заслужницима у крајишкој историји, „преживјеле“ су једино бронзане главе вукова на неколико јавних чесми. Израду свих тих обиљежја је обезбиједило Српско културно друштво „Зора“  и поставило их на мјеста с којих су чували историјско памћење.  

Управо Никола Церовац је био међу оснивачима  СКД  Зора, 1989. године. То је било прво друштво или установа са српским именом у Социјалистичкој Републици Хрватској и једно од ријетких са српским именом у тадашњој СФРЈ. Оснивачки скуп је одржан 8. јула на фудбалском игралишту „Буковице“ у Кистањама. Било је то у вријеме обиљежавања 600 година од Косовске битке и отварања нове зграде Богословије „Света три јерарха“ у манастиру Крка. Власти СР Хрватске нису регистровале друштво па је нова оснивачка скупштина одржана крајем 1989. године у Плавну, мјесту у којем је Доситеј Обрадовић написао своје прво дјело „Ижица“.

У љето 1990. године почела је да дјелује ликовна колонија Умјетничко братство манастира Крка, која је активна и данас, а већи број мјеста у сјеверној Далмацији обишли су тада истакнути српски књижевници.  

Друштво дјелује и сада и то под именом СКД Зора Книн-Београд.

Зора је убрзо по формурању постала симбол српске националне еманципације на подручју сјеверне Далмације а данас је у пуном смислу ријечи културна институција.

У манастиру Крка се данас налази око 250 дјела истакнутих српских ликовних стваралаца од којих је њих неколико та дјела у том манастиру и стварало. И колонија Умјетничко братство манастира Книна је обновила рад. У обезбјеђивању услова за њен рад незаобилазно је прегнуће и ентузијазам Николе Церовца.

Од 2004. године, након поновног прогона Срба са Косова и Метохије и вандалског рушења и паљења српских манастира, прикључује се групи уметника чланова УЛУС-а и активно учествује у хуманитарној организацији „Звона метохије“ која је организовала на десетине аукција слика за обнову наших страдалих манастира, Девић, Зочиште, Богородица Љевишка и др. Носилац је повеље УЛУС-а за допринос и популацију ликовног стваралаштва. Организовао је Аукцију за помоћ народа Баније након земљотреса.

Он је био и међу особама најзаслужнијим за обнављање Книнског ликовног салона који се сада одржава у Београду и назив му је Крајишки ликовни салон. Почетком 2022. одржан је 22. сазив тог салона, овај пут у Галерији 73, а претходни су били у Музеју железнице, Дому Војске Србије и у другим галеријама. Велики допринос у томе припада Комесаријату за избеглице и миграције, који је финансијски подржавао и рад ликовне колоније Умјетничког братства манастира Крка.

Колонија, СКД  Зора Книн-Београд, Крајишки ликовни салон, издавачка дјелатност… чувари су успомена на несебичан допринос Николе Цровца.

Нека му је лака земља!

Извор: Савез Срба из региона

Ознаке: Книн, Никола Церовац, УЛУС