Прочитај ми чланакЗашто северну границу Србије у раном средњем веку треба померити на реку Саву и зашто нису у праву они који сматрају да се Србија никада није простирала западно од Дрине?
Темнићки натпис, један од најстаријих доказа србизације старословенског књижевнојезичког стандарда.
Веома поуздан византијски писац Кекавмен из XI века оставио је изузетно важно сведочанство о Србима као о народу који живи у побрежју реке Саве на тешко приступачним местима.[1] Иако је у домаћој историографији утемељено мишљење да је Кекавмен овде тобоже мислио на Дукљу па самим тим погрешио говорећи о Србима у долини Саве,[2] извесно је да он у свом делу врло добро познаје историју Дукљанске кнежевине, важније личности или топографију – нпр. Дубровник, Стон. Стога Кекавмену треба веровати и нема потребе да се сумња у веродостојност његовог исказа. Дакле, средином XI века Срби jecy жи- вели у побрежју Саве, једино што је спорно јесте да ли су они живели у Србији или у некој области другога имена.
Дукљанин бележи да је српски краљ Часлав ратовао са Мађарима који су упадали у Босну, тешко их потукао негде у дринској жупанији а затим и сам био ухваћен у Срему и убијен (бачен у Саву).[3] Овде је, највероватније, у питању српски архонт Часлав којег помиње и Константин Порфирогенит и чија владавина је трајала, како се обично сматра, 927–950/960. године.[4] Његови сукоби са Угрима су несумњиво историјске чињенице јер је само као бугарско/византијски савезник против Угра могао да буде доведен на српски престо из Бугарске а уз сагласност Византије. После Часлављеве смрти област Срема (Мачва)[5] изгледа није освојена од Угра, јер већ његов наследник, додуше из друге династије, Бело, доживљава отцепљење ове области која се удружује са Угрима против Србије. После велике победе над савезницима, Бело склапа уговор који необично јасно оцртава северну српску границу. Наиме, према овом уговору Угрима је забрањено да прелазе реку Саву од места где она истиче до места где се улива у „велику реку Дунав“. Као терминус post quem non јесте смрт бугарског цара Петра 969. године, коју Дукљанин помиње нешто касније.[6]
Из писања Попа Дукљанина прилично јасно излази да је област под српским архонтима Чаславом и Белом на северу допирала до Београда, који је био у бугарским рукама, па према западу узводно Савом до места где она „истиче“ – а тај географски опис могао би да одговара ушћу Врбаса у Саву. Дакле, Посавље је средином X века представљало северну српску границу све до ушћа Саве у Дунав. Међутим, и даље остаје спорно да ли се и ова област називала Србијом?
Одговор би требало потражити у организацији византијских тема које се у унутрашњости Балканског полуострва успостављају после 1018. године и пропасти бугарског царства. Наиме, Константин Диоген, „архонт тамошњих крајева“, кренуо је на самом истеку византијско-бугарског рата на Сирмијум, где се још увек држао бугарски заповедник града Сермон.[7] Византијски заповедник пошао је са простора своје управне јединице, где су два већа војна средишта могли најпре да буду Морава (Маргум) и Београд. На основу печата Константина Диогена, стратега Србије, јасно је како се звала тема у којој је управљао.[8] Пошто је у поход кренуо из „тамошњих предела“, најпре ће бити да је то било из утврђених Београда и Мораве, пa су сходно овоме ова два града била у теми Србији. Да би једна тема добила име Србија морала je већ претходно да постоји истоимена политичка творевина која се звала Србија. Ако је тема Србија допирала до Саве, онда се и претходна политичка област Србија простирала дотле.
Одломак из дуже студије која ће бити објављена у трећем тому енциклопедије Catena mundi.
ПОСТАНИТЕ ПРЕТПЛАТНИК НА ТРЕЋИ ТОМ ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ CATENA MUNDI!
[1] Cecaumenii Strategicon, ed. В. Wassiliewsky – V. Jemstedt, St. Petersbourg 1896, 74.16 –18.
[2] ВИНЈ III, 217, нап. 79.
[3] Ljetopis, 64–66.
[4] Ипак, на основу писања Порфирогенита стиче се утисак да Часлав 948/952. године више није међу живима, па се поставља питање да ли би крај његове владавине требало ограничити на ране четрдесете године X века.
[5] За област Мачва и Срем, као и појмове „онострани“ и „овострани“ Срем, видети М. Динић, Српске земље у средњем веку, Београда 1978, 44–48.
[6] Skylitz., 365.15 –366.30; ВИНЈ III, 138 –139.
[7] Ljetopis, 72.
[8] Catalogue of Byzantine Seals at Dumbarton Oaks and in the Fogs Museum of Art, vol. I, ed. J. Nesbitt –N. Oikonomides, Washington D. C. 1991, № 341, где je Константин Диоген поменут као патрикије и стратег Србије.
