У плејади српских сликара 20. века који су својим делима обележили нашу ликовну уметност тог доба, некако је потпуно незаслужено остало скрајнуто од најшире јавности име Наталије Цветковић, рано преминуле сликарке која нам је подарила дела која чине значајан део наше ликовне баштине.

Наталија Цветковић је рођена у Смедереву 1888. године. Била је трећа кћерка Косте Цветковића, јорганџије, и Милке, домаћице. Неколико година након њеног рођења, породица Цветковић преселила се у Београд. Године 1900. постаје ученица у Српској цртачкој и сликарској школи Ристе и Бете Вукановић. Вероватно су њени родитељи били свесни како околина гледа на жене које желе да раде нешто што им, по важећим правилима, не приличи. Па ипак, они су дванаестогодишњу Наталију уписали у школу сликања, очигледно не желећи да спутавају кћеркину даровитост показану у дотадашњем школовању.

У школи Вукановића, Наталија Цветковић је провела пет година. То је тада била једина установа намењена уметничком школовању младих. Практични део су предавали Риста и Бета Вукановић, а теоријску наставу признати стручњаци у тим областима: професор Светозар Зорић, др Војислав Ђорђевић, др Брана Петронијевић и академик Михаило Валтровић. Школа је пружала солидно знање, а циљ је био припрема за стране академије – како је писало у школском извештају. Последње године Наталијиног школовања код Вукановићевих, одржана је у Београду најзначајнија и дотад највећа ликовна манифестација на Балкану: Прва уметничка изложба. Од тридесетак ђака Српске сликарске и цртачке школе изабрано је петоро. Међу њима је била и Наталија Цветковић, најмлађи излагач на поставци. Шта је и колико је излагала не зна се, зато што су у каталогу под називом „Српска уметничка омладина на школовању“ (група у којој је Наталија излагала), наведена само имена учесника и центри учења. Уметничко школовање започиње 1900. године у Београду у Српској цртачкој и сликарској школи Ристе Вукановића, где јој сликарство предаје Бета Вукановић, а школу завршава 1905. године.

Као стипендиста Министарства просвете наставља студије у Минхену од 1905. до 1908, а затим проводи шест месеци на академији „Жулијан“ у Паризу. Исте године враћа се у Београд, када прихвата дужност наставнице цртања у Општој мушкој занатској школи, где предаје до краја живота, 1928. године. За време балканских ратова 1912-1913. била је болничарка – добровољац.

Први пут је излагала 1904. године на Првој југословенској изложби у Београду. Поред сликарства бавила се и примењеном уметношћу. Била је један од оснивача Удружења ликовних уметника у Београду 1919. и чланица Друштва српских уметника „Лада“ од 1920, када је постала њен секретар и била на тој функцији све до 1928. године.

Као ученица Бете Вукановић, Наталија Цветковић је сликарске почетке базирала на раду у природи, попут француских пленериста, где је радила цртеже и аквареле пејсажа обасјане пуном дневном светлошћу, што је одсудно одредило њено даље уметничко кретање. На овим основама постављени су и темељи српског модернизма на самом почетку двадесетог века. За време боравка у Минхену она усавршава цртање и истовремено се заинтересовала за примењену уметност и уметничко-занатске вештине. У сликарству се мења уносећи интензивнији колористички регистар по мери минхенског импресионизма, што ће остати карактеристично за њен каснији сликарски опус базиран на светлу и његовим контрастима. У том сликарском уверењу помаже јој и суочење са француским импресионистима у Луксембуршком музеју за време краткотрајног боравка у Паризу. Њен малобројни импресионистички циклус слика настао по повратку у Београд, постављен је у саме темеље српског модернизма. Тиме је Наталија Цветковић дала мали али видан допринос историји нашег сликарства током прве три деценије прошлог столећа.

Престала је да се бави акварелом некако баш након критике њених радова на Петој изложби одржаној 1922. године. Иако су их хвалили, напоменули су да за лирске пејзаже наших акварелиста више није било озбиљнијег занимања. Сада се зна да по вредности коју је постигла у акварелу, Наталија Цветковић заузима једно од првих места у српској уметности свога времена. Да ли то тадашњи критичари нису могли да знају? Можда да је њен повратак уљаном сликарству после десетогодишње паузе изазван и потребом за зарадом и успехом: та техника пружала је више наде за успех и обећавала бољи материјални положај.

Портрете које је тада радила показала је на Једанаестој изложби „Ладе“, 1928. године. Била је то њена последња изложба. Забележено је да се „нежно и непосредно Цветковићева до сада доказала као акварелиста, док на овој изложби са уљаним портретима чини једно пријатно изненађење“. У златносмеђем и седефноружичастом „Портрету Олге с лутком“, наслућује се интимистичко-поетска струја у уметности четврте деценије прошлог века. Била је то њена последња слика. Исцрпљену малокрвношћу, покосио ју је грип два месеца по затварању изложбе, 1928. године. Није имала ни 40 година.

(Правда)

Oznake: likovna baština, Natalija Cvetković, slikarstvo