Прочитај ми чланакБили смо под санкцијама, други су били наметљиви и офанзивни, па су лекторати српског језика постајали лекторати БХС (босанског/хрватског/српског) језика, хрватског, црногорског, a српски је остајао на маргини.
Србија је 2000. године на иностраним универзитетима имала 47 лектората за учење српског језика и књижевности, а сада их има двадесетак. Некада су наши лектори били познати писци, од Киша до Данојлића, а сада се лектори српског језика боре за опстанак на овој позицији.
Један од главних разлога за гашење лектората налази се у чињеници да се српска држава никада није системски позабавила овим проблемом, као и то што су се министарства просвете и науке и културе и информисања међусобно „жонглирала” одговорношћу и издвајањем новца из буџета за финансирање лектората.
Лекторат на страном универзитету је најбоља промоција нашег језика и наше културе – преводе се дела наших писаца, гостују наши уметници, јача културна сарадња, стварају се услови и за привредну сарадњу. Поређења ради, Хрватска има око 60 лектората у свету, а Словенија више од 50.
Лекторати представљају културне центре у правом смислу те речи, а сада уместо српских лектората у иностранству примат имају они за хрватски и БХС језик. Иако ситуација изгледа безнадежно, неке скорије изјаве министра културе и информисања Владана Вукосављевића говоре о томе да подржава озбиљнији приступ овом проблему.
Министарство просвете и науке, бар до сада, није одговарало на дописе лектора. Лектор у Катовицама Срђан Папић, који је у више наврата покретао разговор о положају својих колега и који је указивао на то да је наше Министарство просвете и науке очекивaло да Пољска повећа плате нашим лекторима, док у сопственој земљи финансира 60 лектората, каже да полако од свега одустаје…
– Лекторат није у надлежности једног министарства, мада је, мора се признати најближи Министарству просвете и науке. Посреди је државни посао у правом смислу те речи. Ипак, радује да неки универзитети показују интересовање за српски језик. У Кини имамо лекторе у Пекингу и Харбину, Кинези показују отворен интерес за отварање нових лектората. Радују и најаве из Министарства културе и информисања за решење ових проблема. Верујем да ће после озбиљне стагнације уследити помаци и да ће српски језик наћи своје место и на славистичкој мапи света.
Србија и Београд ће 2018. години бити домаћини Светског конгреса слависта, први пут у историји. Тада ће у наш главни град доћи више од хиљаду слависта из целог света и то ће бити добра прилика да се оснажи ова прича, да ојачају контакти и да наши гости, учесници конгреса покажу додатан интерес за српски језик, српску књижевност и српску културу – каже за наш лист Вељко Брборић, шеф Катедре за српски језик Филолошког факултета Универзитета у Београду.
По његовом мишљењу, некада је српскохрватски језик добро „стајао” на свим славистичким катедрама у целом свету. Негде је био студијска група, негде изборни (помоћни) предмет.
– Међутим, од краја осамдесетих полако опада интересовање за славистику, негде је то рађено и плански, де не кажемо с лошим намерама… После је српскохрватски језик „расточен” на националне језике и ту је, по правилу, српски језик лоше прошао. Ми смо били под санкцијама, други су били наметљиви и офанзивни па су лекторати српског језика постајали лекторати БХС (босанског/хрватског/српског) језика, хрватског, црногорског, a српски је остајао на маргини. Тако смо данас на значајним славистичким катедрама без српског језика. Немамо лекторе тамо где се без њих не би смело, скоро да их немамо у Немачкој, Француској, Аустрији, Италији, Шпанији… Некада је у Француској српскохрватски изучаван на 11 универзитета, српски је данас сведен на два универзитета, па и то са несигурном будућношћу…
– Немамо лектора у Петрограду и многим важним славистичким центрима и значајним културним метрополама. Мала је утеха ако кажемо да се српски језик добро држи у Бугарској, Румунији, Пољској и још понегде. Данас у Љубљани има доста Срба, али тамо српски језик држи хрватски лектор, ми у Словенији немамо лектора, али Словенци у Београду имају лектора за словеначки језик. Није тајна колико је Срба у Словенији и Словенаца у Београду – истиче још професор Брборић.
Управо је тај словеначки модел организације лектората који одлично функционише, где су лектори добро умрежени и опскрбљени довољним бројем књига, а састају се једном годишње о трошку своје земље како би разменили искуства, посебно је истакла Рајна Драгићевић, професорка Катедре за српски језик на Филолошком факултету Београдског универзитета, која нам се јавила са Карловог универзитета у Прагу.
– Као гостујући професор, држала сам предавања у Берлину, Грацу, Марибору, Вроцлаву, Катовицама, Брну и Прагу и на универзитетима у свим овим градовима приметила сам да Словенија више од свих земаља нашег региона води рачуна о својим лекторатима. Ако нам је заиста стало до лектората, не треба да смишљамо нове моделе – довољно је да у потпуности прекопирамо словеначки – каже Рајна Драгићевић.
Како она примећује, два су разлога због којих се гасе лекторати за српски језик широм света: први је небрига наше земље о њима, а други је чињеница да се гаси интерес студената, а затим и бројних универзитета, за хуманистичке науке, уже – за језике, и још уже – за словенске језике.
Српски се учи уз албански и руски
Наш језик је издвојен из славистике, па и из филологије у ужем смислу, и постао је тек неважан предмет на студијама о географском региону којем припадамо
Питање језика у нашем свету јесте и политичко питање првог реда због тога што је новим државама у окружењу био потребан и нови језик.
Док се поједини интелектуалци из региона сада опредељују за јединствени језик, без обзира на то како бисмо га прецизно могли назвати, за Србију је ово и питање опстанка њене културе у оквиру иностраних универзитетских центара.
Ево шта о томе каже професорка Београдског универзитета Рајна Драгићевић.
– Универзитетски професори за матерњи језик широм словенског света жале се да имају све мањи број студената и на групама на којима се изучава матерњи језик. У таквим условима, изучавање српског језика на многим универзитетима решава се тако што се српски подводи под такозвани БХС (бошњачко-хрватско-српски) или се укључује као изборни предмет у студије историје, културе, књижевности и језика неког региона.
Тако се, на пример, на Карловом универзитету у Прагу, српски језик учи на Катедри за југоисточноевропске и балканолошке студије. Јужнословенским језицима и културама придружени су албански и румунски језик, што значи да је наш језик издвојен из славистике, па и из филологије у ужем смислу, и да је постао тек неважан предмет на студијама о географском региону којем припадамо, чиме се његов статус још више деградира – објашњава професорка Драгићевић.
– На овом чувеном европском универзитету који постоји од 1348. године, за бригу о српском језику, који је већ сам по себи скрајнут у корист балканске историје и књижевности, задужена је само једна лекторка из Србије, и то о трошку Чешке. Када она изгуби интересовање за лекторски рад, вероватно ће бити укинуто изучавање српског језика, а у Србији се то неће чак ни запазити, а камо ли да ће се тај проблем решити, јер наша земља ни сада не улаже ни динара за унапређивање наставе српског језика на овом универзитету.
Ове недеље гостујем на Карловом универзитету о трошку ЕУ (на основу програма Еразмус плус) и малобројним студентима држим часове српског језика. Чини се као да се Чешка и ЕУ много више од Србије брину за опстанак србистике у Прагу. Ако се тако незаинтересовано опходимо према српском језику, књижевности и култури на овом чувеном универзитету, може се само замислити каква је ситуација на мање значајним универзитетима широм Европе и света – закључује наша саговорница.
Ни професор Вељко Брборић, шеф Катедре за српски језик Филолошког факултета Универзитета у Београду, није оптимиста када је реч о нашим угашеним лекторатима у иностранству, због тога што је пракса да када држава једном остане без лектората, скоро да је немогуће да га поново успостави.
– Свет се понаша функционално и ми им то не можемо замерити, они знају да је српскохрватски лингвистички један језик и не пада им на памет да за један језик имају више лектора. Тамо где је хрватски лекторат, српском нема места, а договор око поделе лектората никада није постојао, други су били офанзивнији, ми смо били статични, неопрезни и несмотрени. И данас имамо ситуацију која је све осим добра. Било је ту и политике, али она није била једини проблем. Лекторати су предмет међудржавних, међууниверзитетских и међуфакултетских договора – приметио је Брборић, уз запажање да се може искористити потенцијал Филолошког факултета у Београду, где се изучава тридесетак језика, књижевности и култура, и да се онда на бази реципроцитета оснаже постојећи лекторати и да се отворе нови.
За решење проблема предлаже јасно одређење државе према великим центрима и њен одговор на питање да ли нам лекторати требају или не. Поред министарстава просвете и културе, одговорност проширује и на министарства иностраних послова. Још једном подвлачећи важност успостављања нових и одржавања већ постојећих лектората српског језика, професор Брборић каже:
– Студент који изабере да студира српски језик, на неки начин, одређује и своје професионално опредељене. Мање је важан разлог због чега је неко одабрао наш језик и више је важно и значајно што ће он професионално бити упућен на везу с нашим језиком, књижевношћу и културом. Онај ко једном дође у Београд и направи контакте, често те контакте одржава до краја своје професионалне каријере. На тај начин смо и у прошлости стекли велики број пријатеља који су нас подржавали и у тешким годинама.
