Pročitaj mi članak
Књиге Милована Данојлића дочекиване су као прави културни догађај. Критика и публика слажу се да је реч о писцу који је висока мера књижевне културе и одговорности, који храбро дотиче оно о чему још нисмо проговорили.
Један је од наших најплоднијих аутора: и као песник, и као прозни писац, есејиста или преводилац. За врхунско језичко умеће и оно што је постигао током шест деценија писања и веровања у реч и језик, награђен је „Извиискром Његошевом“ за целокупно књижевно дело.
Данојлић говори о књижевним почецима, слободи мишљења у некадашњем и садашњем свету, традицији и новом времену, српским духовним и друштвеним неприликама и трајном значају писане речи.
*Када се осврнете уназад, шта вам је у књижевном послу давало снагу да идете даље, шта је било мучно?
– Основно је, чини ми се, било осећање да је бављење овом работом вредно труда. Писање је непрестано обећање лепоте и смисла, изазов коме је тешко одолети. На књижевну сцену сам изашао пре пуних шездесет година, као ђак шестог разреда гимназије, са циклусом песама објављеним у првом броју часописа „Дело“. Нисам био свестан тежине и озбиљности пустоловине у коју се упуштам. Сва срећа. Кад би човек озбиљно промислио о сваком кораку у животу, мало шта би предузео. Вукла ме је слобода мишљења и дисања иманентна књижевности, а мучне су биле околности у којима смо ту слободу остваривали. Била су допуштена сва могућа формална истраживања, једино је командант параде, шеф државе, био недодирљив. То је изазивало гађење и тегобе нечисте савести. С друге стране, ситуација је била подстицајна, развијала инвентивност и домишљатост, није нам допуштала да се опустимо…
*Има ли разлике између света у коме данас живимо и онога у коме сте почињали као писац?
– Улазећи у књижевност, дочекан сам са благонаклоношћу коју је данас тешко замислити. Свака збирка песама, роман или приповетка прихватани су са живим занимањем, поздрављани као знак доброг здравља друштвене заједнице и опоравка од ратних потреса. Књижевни рад је и материјално награђиван, скромно, али уредно. Од хонорара за прву збирку стихова хранио сам се, пуних десет месеци, у ресторану „Босна“, у улици Мајке Јевросиме…
Свесно или несвесно, учествовали смо у ширењу простора слободе. Затвор, у коме смо певали, имао је врло либералан режим. Могли сте га и напустити, и поново се у њ вратити, што сам ја често чинио, да године 1984. коначно одем у добровољно изгнанство. Одонда живим као водоземац: мало у туђини, мало код куће, у Шумадији.
*Шта бисте саветовали младом писцу?
– Не волим да дајем савете, али знам: младима је данас и теже и лакше него што је некад нама било. Све им је допуштено, али им није све од користи, да се послужим речима апостола Павла. Да би се добро писало и мислило, треба живети истинито, избегавати лаке путеве и широм отворена врата, опирати се захтевима политички коректног мишљења. Одрицање од лакоће није по укусу потрошачке цивилизације, али и у њој има места за оне који се одупиру, који траже свој пут кроз прашуму.
*Чини ли вам се да смо могли достојније обележити два века од рођења Његоша?
– И могли смо, и нисмо могли. Ово је права слика песникове, и наше ситуације. Заробили смо себе у туђинству. Владика Данило и игуман Стефан не би се у нашем друштву добро осећали. А тек војвода Драшко, са својим искуством Европе… Наш највећи песник је гајио органски отпор према страним завојевачима, док смо ми према њима много попустљивији. Његош је, у сваком погледу, незгодан саговорник. Његова јака национална опредељеност не одговара духовним тежњама ни ужег му завичаја, ни ширег народног простора. Како да, у атмосфери ћутања, заташкавања и кривотворења, некога „достојно славимо“? Родољубиви песник међу мондијалистима и глобалистима је непожељан уљез. Још је и добро прошао…
*Мислите ли да још нисмо утврдили темеље и ослонце наше духовности и културе?
– Темељи се утврђују пуних двеста година, а у нашем времену се разграђују, одбацују се као превазиђени. У томе има зрно истине. Намеће се потреба обнове тих темеља, њиховог прилагођавања новом времену, њиховог формулисања савременим изражајним средствима. Традиција је вредност која се стално обнавља и модернизује. Она се данас нашла у процепу између нихилиста и конзервативних ленштина. Први је убијају на непромишљен начин, други је даве као закониту супругу, на коју полажу искључиво брачно право. И опет, темељи се, како-тако, одржавају. Ако их не обновимо и не доградимо, урушиће се.
*Шта је, по вашем мишљењу, добра књижевност?
– До врхунца доведене изражајне могућности матерњег језика. Добро написан текст, без обзира на жанр, утврђује веру у живот и усрећује дух. То важи за све гране уметности, а посебно за књижевност, пошто је језик заједничко добро живих и мртвих чланова народне заједнице. Моћ васкрсавања живота помоћу речи једно је од чуда људске креативности.
*Значи ли књижевна уметност нешто данашњем човеку?
– Ономе коме затреба, свакако значи. Ту је, стоји му на располагању, спремна да утеши, просветли памет, забави, насмеје или растужи. Како год стање било лоше, нико за њу није трајно изгубљен.
*Како сада стоје савремена српска проза и поезија у односу на оне писане на великим језицима?
– Стање у великом свету није нарочито привлачно, колико стижем да га пратим. Поезија је потиснута на маргину, а у прози се одустало од истраживања и изражајних авантура. Преовладава неки тупави, упристојени, школски реализам, ситна приватност. Осећа се замор материјала. Слично је и код нас. Под медиокритетским вођама, који данас управљају планетом, не може настајати велика књижевност. Надајмо се да је све то привремено, пролазно, предах пред сутрашњи залет. Развој тече у циклусима, у узлетима и падовима. Биће да пролазимо кроз негативну амплитуду, ако се тако може рећи.
*Бринемо ли довољно о култури језика и нашем писму?
– О језику мало, о писму нимало. За очајан положај ћирилице сами смо криви. Вођени осећањем ниже вредности и покондиреношћу, дајемо предност латиници. Државна администрација је, богу хвала, вратила у употребу ћириличке писаће машине, али није у стању да нам врати ћирилицу у срца и душе, тамо где јој је место. Ћирилица је наша судбина. Наши непријатељи то схватају много боље од нас, зато је и прогоне. А ми им, из глупости и непромишљености, помажемо.
Добро је знати латиницу, као и готицу, клинасто, кинеско и јапанско писмо, арапска слова, хијероглифе, не заборављајући, притом, ко смо и где смо, и шта је наше.
*Рекли сте једном да је народ издржљива рага, навикао на свашта. Како оцењујете садашње прилике и неприлике у друштву и култури?
– На све стране влада збрка, вода се узмутила, испливава свакојаки крш. Опијамо се самообманама и лудим надама. Уз то, живот је врло тежак, неки слојеви становништва једва састављају крај с крајем. Преживећемо, ваљда, и ово. Треба се надати у долазак младих. Кад крене у свету, кренуће и код нас…
*Да ли су многобројни потреси које смо претрпели утицали и на наша схватања моралних вредности, на избор начина живота?
– Утицали су, још како, у негативном смислу. Само, морал не постоји због морала, него због очувања живота. Садашње расуло ће само себе уништити. Човек је стара и јака животиња, уме да се заустави пред понором и да крене из почетка. Сама нужност ће нас привести памети…
*Имате ли још неки неиспуњен сан?
– О сновима је непристојно причати. У живот сам кренуо без великих и јасних планова, са жељом да опстанем. И успео сам, у томе. Срео сам много племенитих људи, у Србији и у Француској, који су ми у томе помогли. Умем да се задовољим малим стварима, да уживам у њима. Бог ми је дао добру жену и паметну децу. Шта је од тога важније?
ЦРНОГОРЦИ
Мој отац, обичан сељак, мало необичних склоности и занимања, читао је „Горски вијенац“ као да је то зборник његових личних мисли и запажања које је творац спева тамо негде срочио верно и убедљиво онако како он, ипак, не би знао. Док је на сав глас ишчитавао неке одељке, чинило се као да је он, та најјача места, издиктирао песнику, да би онај то уобличио. Тада, средином прошлог века, од мог родитеља, одушевљеног читаоца „Вијенца“, чуо сам и прва важна обавештења о Црногорцима. „Ми овде у Србији – говорио је отац – ми смо ти ајде де Срби, можемо да послужимо, али да знаш, прави Срби живе у Црној Гори“. Као мобилисани партизан присуствовао је погубљењу неког црногорског четника и дивио се његовом држању у смртном часу. „И још једно знај: кад је Црногорац добар, онда нема бољег човека на свету, а кад је рђав – нема горег“. Прве Црногорце срео сам године 1954. у Београду. Био сам узбуђен и почаствован као да се упознајем са синовима високородног племства. Један од њих, нећу да му помињем име, данас је истакнути Дукљанац. Хоћете ли га сврстати у ред најбољих или најгорих, зависи од вашег тренутног расположења, те од моћи разумевања и праштања – рекао је Данојлић на свечаности проглашења добитника награде „Извиискра Његошева“.
(Вечерње новости)
