Уместо да се париски споменик Карађорђевићима одлива и реплика поставља у Београду, прави је час да се сруши и уклони и онај оригинал у Паризу.

Иницијатива групе архитеката да се париски споменик краљевима Петру и Александру Карађорђевићу одлије и постави у Београду наишла је на опречне коментаре. Једни мисле да бисмо тако добили не само споменик него и нешто више од споменика.

А то значи симболичну обнову памћења и нарушеног српско-француског пријатељства као и смањење раздаљине између, у наше време, прилично удаљених Париза и Београда. Други то одбацују и неће да чују ни за два споменика ни за два краља ни за два народа ни за два града, тврдећи да је таква иницијатива депласирана.

Не опредељујући се ни за једну страну, а у жељи да се нађе компромисно решење и ово питање за сва времена скине са дневног реда, реченоме би ваљало додати и нешто што се још није чуло.

Наиме, уместо да се париски споменик одлива и реплика поставља у Београду, прави је час да се сруши и уклони и онај оригинал у Паризу. Док се то не учини он ће увек бити предмет оваквих распри, па и камен у ципели српско-француских односа. Не бисмо се зачудили ако би се испоставило да су власти нове Југославије и раније долазиле на ову идеју, али можда Французи никад нису били склонији, а међународне околности погодније, да нам се изиђе у сусрет.

Прилика је да наум који није остварила Титова Југославија оствари суверена и слободна Србија. Завод за заштиту споменика, Министарство културе, Министарство иностраних послова, ваљало би да упуте званичан захтев надлежним француским институцијама и Унеску који брине о светској културној баштини, да се тај споменик, на наш захтев, без много буке, преко ноћи, уклони и уместо да постоје два да не постоји ни један. А ниједан је циљ који је у Србији већ остварен.

Најприкладније би било да се тај подухват уврсти у програм обележавања стогодишњице Првог светског рата. Французи би тако показали да воле нас као што смо ми волели њих.

Али вратимо се на почетак и пођимо редом.

О АУТОРУ

Матија Бећковић (Сента, 29. новембар 1939) је српски пјесник.
Бећковићеви прозни и поетски текстови приређивани су за позориште и извођени на домаћим и страним сценама.
Написао је две телевизијске драме и две једночинке за дјецу.
За своје пјесништво Бећковић је добио награде: Милан Ракић, Октобарску, Седмојулску, Змајеву, Дисово пролеће, Беловодску розету, Златни крст кнеза Лазара, Равногорску, Стефан Митров Љубиша, Велику Базјашку повељу, Одзиви Филипу Вишњићу, Библиос, Награду Вукове задужбине, Његошеву награду, Жичку хрисовуљу итд.
За дописног члана САНУ изабран је 1983. године, а за редовног 1991. године. Члан је Српског ПЕН центра.
Oд 2009. године је Председник Фонда Слободан Јовановић у Београду.

Идеја о рушењу сама по себи све говори и без сумње ће код већине наићи не само на разумевање него и на одушевљење. Ако јој је готово сувишно свако образложење није ли то најбитније и за њено остварење.

Пре свега већина наших људи не зна, нити је икад чула (и добро је што не зна и што никад није чула, а и да је чула не би веровала) да такав споменик у Паризу постоји. Они ретки који су чиста срца одлазили у Париз били су непријатно изненађени шта их је тамо чекало, не верујући очима кад би, на несрећу, на њега набасали.

На повратку о томе нису ником причали, а да су причали био би то класичан пример ширења лажних вести и непријатељске пропаганде. Они који у Паризу живе обилазили су га ноћу, али у широком кругу, зазирући да их ко не види. Из амбасаде су будно мотрили и фотографисали сумњиве који су се тамо врзмали.

Провокација је била утолико већа што споменик онолико штрчи, не мањи од оног Кнезу у Београду, у срцу француске престонице, на Јелисејским пољима, на рубу Булоњске шуме, близу српске улице, тако да га и најопрезнији нису могли избећи и игнорисати.

Да је тај споменик у неком другом граду, а не у Паризу, да је и у Паризу, али не тамо где је, у самом центру, и да је у центру и у Паризу, али да је подигнут неком другом, свакако не би бацао тако сумњиву сенку на Град светлости. Да ли је случајно што се код тог споменика нико наш никад није састао ни фотографисао, нити је коме своме миломе препоручио да то уради.

Или се фотографисао, али водећи рачуна да се споменик не види. Ко би се усудио да такву компромитујућу разгледницу пошаље пријатељу у Србију, а да се тај не престрави или га пријави. Упитајмо се зашто су наши гастарбајтери готово по свим париским трговима демонстрирали, а једино избегавали да се окупе код тог споменика, ако не из жеље да их нико не доводи у везу са њиховим проскрибованим краљевима.

А да су то учинили, шта би тек онда свет мислио о нама кад и без тога не мисли ништа добро. Како то да нам се баш никад ниједан наш репортер није обратио са тог места? А какав би тек скандал избио да се српски амбасадор преварио да, неким поводом, на тај споменик положи венац или цвет.

После свега реченог и нереченог, какав би преседан настао кад би се тај вајни споменик, који смо једва подносили у Паризу, обрео у Београду. И то између дворова од којих је један њихов, или испред Скупштине коју су Карађорђевићи и подигли.

Али покушајмо да останемо присебни како бисмо проблем сагледали хладне главе.

Упитајмо се зар Французи нису имали никог свог да му подигну споменик него су морали да га подижу туђим, и то баш нашим краљевима.

Постоји ли још неки случај да је неком краљу подигнут споменик у туђој, а да га нема у својој земљи. Своје краљеве су побили, а нашим подижу споменик. Шта хоће да нам кажу и поруче тиме што наши краљеви имају споменик у Француској, а немају га у Србији.

Да се можда не усуђују да тако упућују неку примедбу нама и нашој новијој историји. На шта би личило да ми подигнемо споменик Гетеу или Моцарту или Пушкину, а да га нема ни у Берлину ни Бечу ни Москви.

Да су Карађорђевићи, краљеви Петар и Александар, заслужили да имају споменике ми их не бисмо срушили колико год их је било и где је год који био. И да су нам Французи били искрени пријатељи, придружили би нам се, кад смо у јеку обнове и изградње порушили све до једног – и срушили тог једног. Не, издали су нас, нису га срушили и зато им и сада можемо рећи отворено: Ако је за Париз није за Београд. А кад није за Београд, не би требало да буде ни за Париз.

Појава париског споменика у српској престоници, у овом часу, одударала би од свега што данашњи свет о нама мисли и што Србија данас ради и представља у очима света. То би био крупан корак уназад и класичан пример ревизије историје. Коме је могло промаћи да је те краљеве у Србији мало ко и споменуо приликом обележавања стогодишњице Великог рата, а они су га наводно водили и у њему тобож победили, мада о томе нема чврстих доказа.

Зато нема сумње да би представници наше државе идеју о рушењу много ученије и раскошније образлагали, горљивије и убеђеније заступали него идеју о подизању. Да не говоримо о подршци и несебичној помоћи на коју бисмо наишли у читавом региону. Рецимо поштено, да ли би се јавило више заинтересованих домаћих и страних инвеститора – за његово рушење или за подизање?

Французи би средства која дају на одржавање споменика могли да уштеде и последњу рату приложе за његово уклањање. Најзад, Француској тај споменик није сметао да уђе у Европску унију, али ако би се појавио у Београду, постао би препрека на нашем путу ка ЕУ. Одмах после Косова, његово уклањање би постало услов за наше даље напредовање.

Да подсетимо: На споменику је приказан краљ Петар Први Ослободилац на коњу, чију узду држи његов син, витешки краљ Александар Ујединитељ. Можда се, у срећнија времена, могло наћи и прелазно решење.

Рецимо да се краљу Петру замени глава, лако је погодити чијом. Краљ Александар би могао остати и наставити да држи узду новом коњанику, као што се то, и без тога, у стварности већ догодило. Али за такву иновацију чини се да је пропуштена прилика, за сва времена.

На крају, не заборавимо колико хектара најлепшег грађевинског земљишта заузимају, по Европи и Блиском истоку, српска војничка гробља, због којих је поменути споменик и подигнут. И израчунајмо колико би се добило да се та гробља претворе у шопинг центре? Али о том – потом.

(Политика.рс, фото: Жељко Сафар)

Ознаке: Београд, Матија Бећковић, Париз, споменик краљу Петру, Србија, Француска