МАЛО је оних који речима и музиком могу да искажу емоције и дух свог народа као што то песмама уме Милутин Поповић Захар. Композитор, текстописац, аранжер, сликар, магистар и докторанд међународног права, гудалом на виолини апсолвирао је многе жанрове, компонујући народне и забавне песме, класична концертна дела, музику за филм, позориште и телевизију. Док у свом новобеоградском студију пребира по нотама и сећању, враћајући се у боља времена, прича нам о музици некад и сад, Титовој Југославији и свеукупној стварности. Песмама „Од Вардара, па до Триглава“, „Живела Југославија“ и „Хеј, Југословени“, одавно се одужио СФРЈ, а међу најзначајнијим композицијама које је оставио српском народу свакако је „Видовдан“. За „Свилен конац“ написао је текст и аранжман, његовим пером исписане су речи за песму „Свирајте ми Марш на Дрину“ и „Низамски растанак“, аутор је песме „Иванова корита“. Све што зна, каже, учио је од најбољих – чувеног виолинисте, оснивача и руководиоца Народног оркестра Радио Београда Властимира Павловића Царевца и његовог наследника у ансамблу Миодрага Радета Јашаревића.

Увели сте „Свилен конац“ у народ, а многи сматрају да је песму компоновао Царевац?

– Код Царевца сам свирао последњих година његовог живота и једном приликом ми је рекао да није он компоновао „Свилен конац“. Говорио ми је да је штета што та композиција нема стихове, јер ако се не пева, народ ће је заборавити и да би било добро да се нађе неко паметан да напише достојан текст. Рекао ми је: „Ти си правник као ја, покушај“. После његове смрти написао сам текст и урадио аранжман и испунио Царевчев аманет. Композиција је добила ново рухо, обукао само младу у венчану хаљину и народ ју је здушно прихватио. Данас се сматра најлепшом и најсрпскијом песмом.

Како памтите оца српске народне музике Царевца?

– Био је први истинити тумач не само српске музике већ и српске душе и непоновљив креатор чистог стила. Остали музичари су само свирали, а он је причао гудалом. Било је лакше уписати се на Сорбони, него проћи код Царевца и задовољите његове стандарде. Био је заробљеник у једном немачком логору у коме је упознао Ђорђа Караклајића који је касније постао уредник у Радио Београду. У логору су пронашли неку виолину и заједно свирали и због тога их Немци нису малтретирали. Када се вратио постао је шеф Народног оркестра Радио Београда. Његовом смрћу, провала облака навукла је све блато у нашу плодну долину, као кад мочвара прогута вегетацију и остане само трулеж.

Како деконтаминирати традиционалну музику од таквих појава?

– Само добрим примером као што је композиција „Иванова корита“ која је постала вечна. Али не само та песма. Будући да сам васпитан у КУД „Иво Лола Рибар“ код Радета Јашаревића који је стражарио над чистотом народног мелоса, заклео сам се да нећу да правим експерименте. Могу да напишем и компонујем веселе песмице као што је „Миле воли диско“, али то су сатиричне нумере. Живимо у свету виртуелне преваре. Данас је све превара, када купујете храну, суплементе који „лече“ све. Телевизија је гола превара, а ријалити програми су показатељ да смо то прихватили као потпуно нормалну стварност.

Где да пронађемо отклон?

– Отклон је у рециклажи свега постојећег, јер врло мало, осим понегде у селу где човек живи у складу са природом, постоји здраво ткиво. Све остало је захватио трулеж. У духовном погледу смо народ којим се поносим. Спадам у умерене родољубе и сматрам да је добро волети своју земљу, а не волети је равно поништењу самог себе. Али данас је неким људима много важније имати, него бити. Цео свет се узбуркао, изузев делова Кине и, наравно, Русије, која је у великом делу остала „вирго ин такта“. Већина становништа је тамо захваљујући традицији и православљу задржала духовност и здрав приступ животу који не можете видети у другим деловима света. Запад је постао потрошачко друштво које по инерцији срља у пропаст. Спас је у томе да се потрудимо да од наше лепе Србије, у којој расте све што се посади, направимо истинску еколошку државу у којој ћемо се здраво хранити.

Да ли је наша шанса на Истоку или на Западу, у Европској унији или у чврстој вези са Русијом?

– Једина шанса је да сви одемо у Хиландар. Да нас неко, после великог човека какав је био патријарх Павле, научи да бити Србин није ништа друго него волети оно што је вредно у нама. Величина човека мери се љубављу према другима, а не материјалним стварима. Управо у част патријарху Павлу и уз његов благослов, поводом 600 година од Косовског боја, компоновао сам 1989. „Видовдан“ и још десет песама.

У тој песми су сажете све емоције српског народа према Косову. Јесте ли могли да претпоставите да ће имати такав одјек?

– Жеља да изнедрим нешто што ће оставити траг прогањала ме је у сновима. У даху сам написао и компоновао „Видовдан“ којим се поносим не само ја, већ цео српски народ и свет. Мерима Његомир ми је рекла да је руски министар Сергеј Лавров плакао када је певала ту песму. Никад не могу да знам коју ће композицију људи прихватити. Када песма оде у народ, више не припада вама. Следим само своју интуицију, остало су детаљи. Али све је речено у стиховима „Куд год да кренем теби се враћам поново, ко да ми отме из моје душе Косово“.

Свирали сте и Јосипу Брозу Титу, какав је био маршал?

– Тито ме је много волео. Једном приликом ме је питао да ли имам девојку, кажем му да немам, јер немам пара. Он ми одговори: „Ма какве паре, знаш да свираш и добар си човек“. Причао ми је како је освајао жене. Био је велики лаф и волео је да се шали. Обожавао је музику, посебно Шубертове сонате. Тито је био човек са манирима и светском културом. Гледао сам га како свира клавир, то није могао да научи у фабрици. Када је енглеска краљица Елизабета Друга била са супругом на Брионима и упознала Тита, рекла је:“ Ако је он бравар, онда ја нисам енглеска краљица“.

Опробали сте се у многим жанровима, која врста музике вам је интимно најблискија?

– У шест или осам тактова праве народне музике има више музике него у половини италијанских опера, без обзира на то што је изводе врхунски певачи, а код нас урлатори. Музику не делим на жанрове, она је као богиња Афродита којој се дивиш.

БОЖИЋ С ПОРОДИЦОМ

ВЕЛИКИ хришћански празник Божић наш саговорник увек прославља са породицом. Тако ће бити и сада. Истиче да се радо сећа како је овај празник прослављао у детињству.

– Ми смо у Лозници с мајком славили Божић као најлепши празник – каже Захар. – Гледали смо кроз прозор како пада снег, сматрајући да нам Бог шаље најлепше поклоне с неба и да свако има своју пахуљу. Ујутру на Божић одлазио сам код рођака као положајник и добијао мали хлеб коме сам се радовао и сматрао дивном наградом. То је празник помирења и благостања и прилика да се породица нађе на окупу. Када би се сви Срби окупили као једна фамилија око заједничког циља да нам буде боље, то би био најлепши Божић. Овај празник нам даје снагу да наставимо даље у тешка времена.

Извор: Вечерње новости