Прочитај ми чланакСликар Љуба Поповић, који је преминуо у 82. години живота, био је бритког језика и често је говорио и о односу земље према уметности, али је сматрао и да култура умире у целом свету - од Париза где је радио, преко Београда где је прву велику изложбу направио тек прошле године, до Ваљева где је основао Модерну галерију.
„Погледајте само на шта нам личи штампа, па видите манифестације које имамо, то су фестивал малине, пива, чварака, дрк… и ко зна чега. То је страшно и тај ниво утиче на све. Ту ситуацију не може да спаси сада неки министар за културу са необичном фризуром, или имао он посластичарницу, јер је култура једна општа прича“, рекао је Поповић за „Блиц“ 2013. године.
Ипак, сматрао је да се и држава према ономе што има не односи на прави начин.
„Ми имамо више од 800 преведених књига на француски, од Црњанског и Aндрића до Данила Киша, а немамо место где бисмо то могли да покажемо. Имамо једну од три најбогатије светске кинотеке – која, у својој архиви, поседује једини примерак Грифитове „Нетрпељивости” у сепији или совјетске пропагандне филмове које нема ни Русија – а нисмо нашли начин да то обелоданимо и покажемо свету…. Данас нам објашњавају да ће нас Европа или Запад најбоље прихватити ако пређемо на Мекдоналдс исхрану, купујемо њихову трећеразредну робу или имитирамо њихово сликарство“, рекао је Поповић за „Политику“ пре две године.
Иако је у једном од највећих светских центара културе изградио велико име, Поповићев рад у домовини није толико познат широј публици.
„…Од државе Србије не само да никад ништа нисам добио, него сам имао и штете. У мој први атеље, Куполу, провалило је једно државно предузеће, присвојило га и побацало на ђубриште све што се у њему затекло. Радове са Aкадемије, на пример. Некакву надокнаду сам добио, али је тај новац задржала опет некаква државна институција, која ми је обећавала нови атеље или стан. На крају је све скупа опет пропало. И тако даље. A од мене се стално очекује да потурим леђа, а вероватно и да сам финансирам ту неку будућу изложбу“, рекао је Поповић.
Такође, сматрао је и да култура одумире у целом свету, како у Паризу, тако и у Београду.
„Нисам ја отишао из Србије из политичких разлога, нити зато што сам обожавао Европу, а мрзео комунизам, отишао сам због тога што је те 1963. године некако било природно да сликар живи у Паризу, јер су тамо најбољи музеји, галерије, највише се води рачуна о сликарству, филму. Стигао сам у Париз са 100 франака у џепу и одмах сам био импресиониран нивоом културног живота. На Сен-Жермен де Преу је било 14 галерија и три огромне књижаре. Данас галерија више нема, а од књижара је остала само једна. Питање је дана када ће се и на ту локацију уселити нека од познатих модним фирми. Некада су ту биле уметност и литература, данас су их замениле луксузне крпе, ципеле и парфеми. Баш као и у Београду – на месту где је била Југословенска књига, данас се продају помаде и сапуни. Тако ми то одумирање културе делује слично овде и тамо. Једино што је Париз већи и богатији, па се штета мање примећује. Није исто кад се затвори један од десет музеја и кад се затвори један једини“, рекао је Поповић.
Увек је са поносом истицао да је „Србин југословенског порекла“, а често је у интервјуима за домаћу штампу говорио о томе како није хтео да промени име, иако су га галеристи у Паризу на то наговарали.
„Сматрам да сам довољно учинио за своју земљу тиме што сам успео да оставим неки траг у светском сликарству. И што сам ових пола века у Паризу увек с поносом (или инатом) истицао да сам Србин југословенског порекла. Сео сам на главу свим својим пријатељима хвалећи Србију и бранећи је. Један мој пријатељ и колекционар из Нормандије постао је већи Србин од мене кад је у књизи Влаха Буковца „Мој живот” прочитао следећу реченицу: „Сретао сам и портретисао краљеве, цареве, кнежеве, најбогатије људе, али никада у животу нисам срео човека који је тако добро познавао сликарство као краљ Милан”. О тој реченици требало би да размишљају и данашњи политичари“, рекао је Поповић.
Поповић је преминуо у Београду прошле ноћи, након дуге и тешке болести.
Умро сликар Љуба Поповић
