Прочитај ми чланак
(Башта Балкана)
Катарина Јовановић (1869‐1954) је била преводилац, историчар књижевности, публициста, филозоф, новинар и хуманитарни радник. Живела је свега 16 година у Србији, а 69 година у иностранству. Превела је на немачки језик нека од најзначајнијих дела српске и југословенске књижевности. За своје преводе врхунског квалитета награђивана је ‐ у иностранству. Четрдесетдве године се бавила хуманитарним радом, помажући Србе у Отаџбини и ван ње, у најтежим тренуцима наше историје, у ратовима, али и недаћама које су нас умеле задесити и пре и после тих ратова. Због тога је и данас памте ‐ странци и Срби из дијаспоре.
У Србији је готово заборављена и савременим генерацијама готово непозната ‐ и поред биографије објављене још 1961. године.
Детињство у башти Косовске улице
Катарина Јовановић се родила 8. априла 1869. године, у Косовској улици бр. 25, у Београду. Њен отац, Анастас Јовановић (1817‐1899), обично се сматра пиониром српске фотографије. Био је чувени сликар и литограф, одани Обреновићевац, секретар Кнеза Милоша и управник двора Кнеза Михаила Обреновића. Као изузетно даровит стваралац био је веома заинтересован за сва техничко‐технолошка открића свог доба (нпр. Анастас Јовановић је први београђанин који је у свој дом увео телефон). Његова кћи Катарина Јовановић забележила је његове речи кратко време пред смрт: „Штета, штета! Све је било толико интересантно, све ме је толико интересовало, а сада је све прошло“.
Анастас се два пута женио. Из брака са првом супругом, чије име није забележено, имао је сина Константина‐Коку (1849‐1923), чувеног српског архитекту (зграда Народне банке Србије, у улици Краља Петра бр. 12). Из другог брака, са аустријанком Маријом Штенц (која се према неким изворима презивала Безендорфер, 1838‐1881), Анастас је имао кћи Катарину и сина Јована (*1878).
Анастас је своју децу васпитавао у националном духу, упућујући их у богатство српске културне, научне, уметничке и едуховне баштине. Мајка Марија је уносила у њихово васпитање сву своју доброту, нежност и интелектуални дух. Она је нарочито инсистирала да и њихова кћер јединица треба да стекне солидно образовање, сматрајући да женама није место само у кући.
Катарина Јовановић је детињство проводила у можда најлепшој башти тадашњег Београда, препуној разнобојних ружа које је калемио сам господин Анастас, грмова јоргована и јатима славуја, који су ту проналазили свој кутак за песму. Расла је као срећно и весело дете, окружена пажњом и љубављу родитеља и браће. Са њима је често путовала у иностранство и обилазила најлепше крајеве Европе.
Катаринину марљивост, радозналост и жељу за стицањем знања, родитељи су подржавали на различите начине. После кратког похађања основне школе, Катарина је наставила да се школује преко приватних часова, учећи од своје браће и оца и читајући књиге из очеве богате библиотеке.
Када јој је изненада и прерано преминула мајка, у четрдесетрећој години, једанаестогодишња Катарина је добровољно и здушно прихватила да буде ослонац своме оцу, да преузме терет бриге о породици, а пре свега о млађем брату Јовану који је тада има свега две године. Тако је Катарина Јовановић још у детињству научила да се брине пре свега о другима и да подноси личне жртве за добробит других. Катарина Јовановић се родила и живела у веома бурном периоду историје свог маленог народа. Своју особину бескрајне и несебичне пожртвованости она ће упослити на добробит свога рода у време када се он ослобађао туђинске власти и стварао велику јужнословенску државу, али и онда када су спски народ и та држава крварили распарчани у другом светском рату, као и када су трпели у комунистичкој диктатури после њега.
Мостови поезије
У својој шеснастој години, 1885. године, Катарина напушта родни Београд. Одлази код полубрата Константина у Беч и тамо наставља школовање. Београд редовно обилази све до 1899. године, када јој је преминуо отац. Због избијања И светског рата Катарина Јовановић је принуђена да напусти престоницу сада непријатељске државе и да се пресели у Швајцарску. Настанила се у Цириху, где су јој већ живела браћа. Константин је, као већ познати архитекта тамо радио као професор архитектуре, а Јован је као професор хемије радио на Вишој трговачкој академији у Санкт Галену.
Кућа Јовановићевих у Цириху била је стециште многих швајцарских интелектуалаца, а Катарина Јовановић тада стиче пријатељство многих од њих, поготово жена активних у културном и јавном животу ове мале алпске конфедерације. Ова пријатељства Катарини су касније помогла да међу Швајцарцима прошири истину о свом народу и да стекне њихове симпатије за праведну борбу Срба у Балканским ратовима и у Првом светском рату.
Катарина Јовановић је временом постала врстан познавалац оба своја матерња језика, и српског и немачког. Научила је да се служи чак и специфичним циришким дијалектом немачког језика (једним од високонемачких ‐ Hochdeutsche дијалеката, тзв. алемански језик или швајцарски немачки ‐ schwizedeutsch). И своја лингвистичка знања Катарина Јовановић је одлучила да искористи за добробит свог народа, ширећи славу српске књижевности светом, приближавајући њену лепоту и вредности бројним читаоцима немачког говорног подручија и градећи тако мостове између своје старе отаџбине и своје нове Домовине.
Катарина Јовановић је на немачки језик прво превела „Горски вијенац“ и „Лучу микрокозму“, вероватно и зато што је Његош био њен омиљени писац. За овај превод Катрина Јовановић је касније (1939. године) добила престижну Хумболтову награду коју додељује Минхенска академија наука. Ова књига штампана је у свега 4.000 примерака и већина њих је страдала у савезничком бомбардовању Минхена 1944./45. године. Пред крај живота Катарина Јовановић је припремила и друго, поправљено издање превода Вијенца и Луче, али није дочекала њихов излазак из штампе.
Катарина Јовановић је наставила свој књижевно‐историјски и преводилачки рад и после превода Његоша. Чувена циришка издавачка кућа Рошер објавила је 1932. године књигу „Антологија југословенске књижевности ‐ песници и приповедачи“, у избору и преводу Катарине Јовановић. Ова Антологија је изврсно представила пресек историје пре свега српске, али и хрватске и словеначке књижевности, од средњег века до савременог доба немачкој читалачкој публици. Обухватила је песнике од монахиње Јефимије с краја XIV века до Десанке Максимовић и Густава Крклеца, и приповедаче, од Лазе Лазаревића до владике Николаја Велимировића. Херман Хилтбрунер, пишући о српској поезији у поговору Катарининој Антологији, цитира песника Љубомира Вукчевића: „Српска песма је горак доживљај. Она је вера. Она је жалосна јер има свој постанак у прастаром болу. Наша песма је јаук, израз љубави и бола целог народа.“
Скоро две деценије касније, 1951. године, издавачка кућа Рошер објавиће Катаринин превод српских народних епских песама Косовског циклуса. Ову књигу Катарина Јовановић је посветила сени свога пријатеља Карла Шпителера (1845‐1924) швајцарског песника, нобеловца и великог заљубљеника у Србе, Србију, српску културу и нарочито поезију. У књизи „Наше швајцарско становиште“ Шпителер је о Србима и српској епској поезији записао следеће речи: „Срби имају славну и јуначку прошлост. Њихово народно песништво не заостаје ничим иза осталих сличних творевина, а њихове јуначке песме надмашују све остале, јер тако дивне епске песме, као што су српске, ниједан други народ није спевао још од Хомерових времена“.
Катарина Јовановић написала је и велики број стручних чланака, као и биографију свога оца Анастаса „О животу и раду Анастаса Јовановића“. Своја филозофска уверења Катарина Јовановић је сажела у књизи „Основно посматрање живота“, коју је објавила 1921. године у Београду. Своје једино филозофско дело написала је у већ зрелом животном добу, када је имала 56 година. У овој књизи она износи свој поглед на васељену, свет, човека и живот. Катарина Јовановић је усвојила Кант‐Лапласову теорију о постанку васељене. Она читав живот посматра као чудо хармоније, апстрахујући сваку чињеницу која ремети ту хармонију. У својим филозофским погледима она се удаљила од традиционалног православног учења, нпр. тумачећи крст као универзални симбол човекољубља без вере у личносног Бога.
Помоћ Отаџбини
Свој хуманитарни и каритативни рад Катарина је започела још у време Балканских ратова 1912.‐1913. године. Тада је уз њену помоћ у Србију отпослата мисија Швајцарског Црвеног крста у којој је радила Катаринина пријатељица и имењакиња Катарина Клара Штурценегер.
Захваљујући Катарини Јовановић и њеним швајцарским пријатељицама Црвени крст шаље своју мисију и болницу и у време И светског рата 1914.‐1918. године. Катарина Јовановић је учествовала у оснивању Оделења за помоћ српским војницима при швајцарском Црвеном крсту и чувеног „Циришког бироа за тражење несталих“, који је своје деловање обновио и у време и после ИИ светског рата. Катарина Јовановић је учествовала у тражењу и проналажењу несталих, посредовала је у успостављању преписке између српских ратних заробљеника и интернираца и њихових породица, помагала је да се организује дистрибуција хуманитарних пакета за болесне, рањене и заробљене српске војнике, њихове породице и породице оних војника који су 1916.‐1918. године били на Солунском фронту, далеко од својих кућа. Када је 1915. године Србију почео да коси пегави тифус, захваљујући Катарини Јовановић медицинска помоћ из Швајцарске упућена је на време. Њеном заслугом Швајцарска је отпочела да упућује у Србију сталну помоћ у новцу и храни. Захваљујући Катарини и њеним текстовима о Сбији и србима, многи швајцарци су се заинтересовали за српску судбину, а многи од њих су, као нпр. Др Арчибалд Рајс, несебично прискочили у помоћ и лично дошавши у Србију.
Катарина Јовановић је помагала и српским ђацима и студентима, сирочићима и другим невољницима који су се у то време задесили далеко од отаџбине у „белом свету“.
Њена доброта донела јој је у српској дијаспори чувени надимак „Мамица“. Међутим, дешавало се да људи и злоупотребе њену добродушност и да јој на превару „отму“ и последњу пару из џепа.
Српска библиотека „Катарина Јовановић“ у Цириху
„Удружење Југословена у Швајцарској“ је 1952. године основало књижевни фонд под именом „Милош Обилић“. У знак захвалности и сећања на Катарину Јовановић, одмах по њеној смрти, фонд је преименован у Српску библиотеку „Катарина Јовановић“. Од 1988. до 2007. године ова библиотека била је у надлежности Српске православне Црквене општине „Света Тројица“ у Цириху, али је због финансијских проблема СПЦ уступила руковођење библиотеком Централној библиотеци Универзитета у Цириху.
Библиотека „Катарина Јовановић“ поседује више од 13.000 каталошки обрађених јединица и више хиљада до сада необрађених јединица. Значајан део библиотечког фонда чине књиге из заоставштине покојне Катарине Јовановић. У поседу библиотеке налази се и својеврсна реликвија српских емиграната, пасош Краљевине Југославије који припадао Краљу Петру II Карађорђевићу.
Никола Гиљен и Јелена Мандић
Текст је публикован у ревији „Историја“ и настао је као део научно-истраживачког рада Фонда „Принцеза Оливера“ www.princezaoliverafond.org.rs
