Прочитај ми чланак
(Владан Ракановић)
„Побожни“ скуп младих људи, махом од 15 до 40 година, стоји у беспрекорном реду и тиховању, с блаженим осмехом на лицу. Чекају и по више часова да би дошли на ред и поклонили се идолу. Вероватно се тако нешто дешавало у време када су Београдским зидинама владали пагански антички народи. Међутим овде је реч о јуну месецу 2014. године.
Пријатни временски услови и уобичајена београдска ноншаланција измамили су на улице града, мноштво, без обзира на то што је радни дан. Као да то па и има везе када је Београд у питању. Калимегдан је место окупљања и за парове, и за пензионере, и за туристе са бродова, и за усамљенике. Тамо се прожима дух прошлости и стапа са модерним.
Управо се то дешава ових дана.
Музички павиљон на Калимегдану је једна прилично незапажена терасица, на коју ретко ко да и баци поглед. Налази се у непосредној близини оне фонтане са рибаром, где се бацају новчићи. Управо на тој терасици – званично музичком павиљону, постављена је реплика „Гвозденог престола“ из чувене саге Џорџа Мартина – „Песма леда и ватре“, која је код нас углавном позната преко ТВ серије из ХБО продукције „Игра престола“. Та ТВ серија и књиге су најпопуларније у Србији, а посебно је куриозитет то што се серија прати углавном преко пиратских канала, то јест скида са интернет торента.
Продукција серије је хтела да учини један џентлменски уступак и тај чувени престо, то јест његову реплику донела у Београд. Предвиђено је да се људи фотографишу, те да приход од фотографисања иде за жртве поплава. Да је бар тако… Велика већина која долази и седа на престо, позира својим пријатељима који их фотографишу телефонима и дигиталним апаратима, те приходи од фотографисања и нису толики.
Реплика престола је прошла већ разним градовима Европе и Света, те су га на сличан начин људи походили. Ко би рекао да ће једна ТВ серија на тај начин завести и створити толики број обожавалаца? Овде је посебно битно напоменути да су главни конзументи управо такви као што су ови, што данима чекају у мимоходу на Калимегдану. Тинејџери и њихови очеви, старија браћа и сестре. Ретко када је таква социјална структура имала производ по својој мери, као што је погођено овом продукцијом.
Највећу популарност су по правилу доживљавале такозване „сапунице“, некада јужноамеричке, сада турске и индијске производње. Њихов главни конзумент је била средовечна и старија женска генерација. Млађе генерације су своју наклоност исказивале углавном према музици и музичким звездама. „Игра престола“ је то променила.
Шта је то што „Игру престола“ чини недољивом генерацији која ће бити стуб нашег друштва за коју годину?
Искреност. Бруталност. Управо оно што је и карактеристика те младе генерације. Бар претпостављам да је тако.
У „Игри престола“ нема неких изразитих лепотана, чак је главни мушки лик патуљак. Женски ликови су пажљиво бирани и више плене својим карактером него лепотом, изузев калиси Денерис, која је обожење жене. Она је мајка змајева, паметна, сензуална, борац, а опет рањива. Ликови у роману и серији су више антијунаци, и као такви много ближи савременим генрацијама, него уобичајени хероји и суперхероји, који могу сада да буду идоли само малишанима у вртићима.
Ти побожни редови који се могу видети на Калимегдану, та озарена лица, та посвећеност, све су то одлике култа. Тешко је бити сигуран да би ти људи са таквом лакоћом стајали у неком реду испред хришћанског или неког другог храма. Заправо било какав ред је сигуран начин да човек брзо изађе из такта. Да ли је ред у цркви, општини, продавници. Све се то анулира када је у питању љубав. Љубитељи „Игре престола“ очито је да воле ту серију и да им није тешко да чекају сатима у реду. То није никава залуђеност, већ само похвала продуцентима који су успели да једну измишљотину усаде у срца људи. У та срца је веома тешко ући, а свако од нас треба да се запита, зашто људи лакше прихватају измишљотину са екрана у свом срцу, него реч свог ближњег. Да ли је ствар у њиховој недоступности и отуђењу, или је друштво толико дивље, на један кваран и перфидан начин, да кланица и суровост са екрана, изгледају много примамљивије.
Некада је оним усамљеним душама било лако да ако не могу да се остваре међу људима, могу међу животињама, па су често то били људи који су око себе имали гомилу паса или мачака. Сада изгледа да ни то не помаже, а да је друштво у целини усамљено, тако да једино телевизији можемо да верујемо и да је волимо. Сутра ће уместо каквих-таквих, али ипак живих људи, на шалтерима бити роботизовани аутомати. Већ одавно пракса је плаћања картицама, а комуникација међу људима преко интернета. Не иде се на излете, већ се храна наручује на кућну адресу.
Технологија и модернизација, не значи нужно и отуђење, заправо идеалистички гледано све је то и прављено да би олакшало човеку, и да би имао више слободног времена. Међутим очигледно су људи исувише лакоми, исувише незрели, па уместо да се њихова људскост (хуманост) са развојем технологије повећа, они су постали дивљији.
„Игра престола“ је једној таквој дивљој цивилизацији сасвим и одговарајућа по менталитету. Силовања, одрубљивања глава, преваре, мучења, тотално безнађе и владавина зла.
„Игра престола“ је иначе у сценаристичком, глумачком и сваком другом филмском маниру, одлична серија.
(Видовдан.орг)
