Држава која је, после Кине, најдуже трајала од времена Христа, укупно 11 векова, Византија, деценијама је представљана изузетно суморним призорима. Ромеји, како су себе Византинци називали, сликани су као озбиљни, веома нерасположени и церемонијално уштогљени људи. Сенка „мрачног“ средњег века пала је на то доба, па су тако опаки оклопници, фанатични мисионари, смирени монаси, аморални евнуси, уморни сељаци, груби поморци, грамзиви трговци, свирепи ратници, најчешће чинили демографски миље тог времена. Ипак, последњих година та слика почиње из корена да се мења, што показује и сјајна књига „Друго лице Византије“, Радивоја Радића, у издању „Еволуте“.

Као што су се потпуно предавали жалости у тренуцима смрти најмилијих, Византинци су умели и да се бескрајно радују. Темељно су се припремали за празнике, вадили своју најбољу одећу, брижљиво је дотеривали и приређивали обилне гозбе на којима су певали и играли, смејали се, лупали једни другима на врата, збијали шале. У таквим приликама наступала је свеопшта опуштеност и заборављале су се класне разлике. Било је сасвим уобичајено да господар седи са својим робовима, да газда игра са својим слугама неке друштвене игре, да се сви заједно веселе. У тим данима улице великих византијских градова, Цариграда, Антиохије, Александрије или Солуна, као и малих сеоских насеља, биле су бучне и живе испуњене добрим расположењем.

Да ли је зло смејати се? На то питање учени Византинци давали су веома опречне одговоре. Црквени оци Василије Велики и Јероним имали су изразито одбојан став према смеху, први је тврдио да се ни Исус никада није смејао, а други да ће они који уживају у смеху бити кажњени на Страшном суду. Један од највећих хришћанских богослова, међутим, Јован Златоусти, цариградски патријарх (398-404) забележио је: „Смех улази у нашу душу да је одмори, а не да је уништи“. Златоусти је, међутим, био велики противник неких модних новина, као што су чизме које обавијају ногу, извезене блештавим свиленим нитима, које су ушле у моду међу младим кицошима у престоници на Босфору између 4. и 5. века. Отворено се ругајући овом помодарству, Златоусти је младићима саветовао да своје чизме стављају о врат или на главу, јер ће их тако сачувати од прљања и оштећења.

Много духовитости показивао је у својим делима Михаило Псел, филозоф, историчар и државник, један од најбриљантнијих умова византијске цивилизације, који је касније називан „византијски Волтер“. У свом делу „Хронографија“ веома је сликовито описао византијске цареве од 976. до 1078. године. За Константина Осмог истиче да је био „роб стомака и љубавног наслађивања“, а о његовом старијем брату Василију Другом бележи: „Његова реч није била глатка, није заокруживао реченице и није приповедао опширно и течно, већ је попут сељака и налик неком неуком човеку запињао и правио паузе.“ Описујући цара Михаила Петог Калафата, Псел наглашава да је био „попут Пигмеја који себе сматра Хераклом“.

О веома динамичном животу у Византијском царству сведочи и сванкодневица људи. Док су у античким градовима улице биле у првом реду својеврсне саобраћајнице, византијске улице су постале средиште трговине, што је била потпуна новина. У Цариграду, у средишњем делу главне улице Месе налазиле су се бројне занатске радње и ту је увек владала велика гужва уз много буке. Како бележи Теодор Продром, византијски песник из средине 12. века, могли су се чути торбари како се надвикују, продавци сурутке са тиквом на леђима, трговци тканина и млинова за бибер, улични кројачи, носачи, пекари. Укратко, бележи Радивоје Радић, Цариград је живео као један фамилијарни град, живахан и непрестано у гужви, где су се могле чути домишљате и пецкаве, али не и увредљиве изјаве. Такав живот обичног света у великој мери разликовао се од уштогљености оних на царском двору и у палатама највиших достојанственика. 

ПОШТОВАЊЕ ПРЕМА СТАРИМА

Стручњаци за епиграфију и физички антрополози слажу се у прорачунима да је само половина одрасле византијске популације успела да доживи 35 година. Закључено је да је 71 одсто женске популације умирало пре навршених 45, а 74 одсто мушке пре навршене 50. године. Дуже су живели владари, у просеку око 60 година, годину, две више људи од пера, док су најдуговечнији били византијски светитељи. Свети Павле Тивејски упокојио се у 113. години, Свети Антоније доживео је 105, Игуман Арсеније 95, Филарет Милостиви 90, Свети Јоаникије 93, Свети Илија Спелеотис 96… Може се рећи, истиче Радић, да је старост у Византији била својеврстан синоним за мудрост, а дубока старост синоним светости. Византинци који су доживели дубоку старост могли су бити сигурни да ће бити уважавани, јер су живели у цивилизацији која је дубоко поштовала традицију и прошлост. 

О врцавости духа обичног Византинца казује занимљива епизода коју је заблежио византијски писац 11. века Јован Скивица. Док је на неком пољу обучавао војску, византијском цару Нићифору Другом Фоки, пришао је седокоси старац и замолио га да буде примљен међу војнике. Изненађен, цар га је запитао како то може да тражи кад има толико година. Довитљиви старчић није се дао збунити: „Ја сам сада неупоредиво јачи него када сам био младић“. Збуњени цар је питао: „Како то?“, а виспрени и времешни кандидат за војника духовито је одговорио: „Због тога што сам некада жито купљено за једну номизму (византијски златник) носио тако што бих га натоварио на два магарца. А за твога царевања жито купљено за једну номизму без напора могу носити на властитим леђима“.

Остали су сачувани и веома духовити епиграми Паладаса, Павла Силентијарија и Агатија. Први, који је био чувени учитељ у Александрији у 4. веку, овако је поручивао: „Жена – чемер, али постоје два добра часа у њеном животу: један је брачна постеља, а други самртна постеља.“ Агати је био познат по епиграмима о горкој страни брачне љубави, међу којима је и овај: „Своју сопствену жену да тетоши пољупцем без дражи, љубав да пружи као обавезу, може ли то стварно иједан човек.“ По кратким мислима била је чувена и монахиња и песникиња Касија, коју су сматрали једном од најумнијих жена византијске цивилизације. Њене бритке и немилосрдне мисли посебно су се односиле на људску глупост: „Глупаку нема никаквог лека. Нема му помоћи – осим смрти.“

Елементи духовитости, уоквирени у танани начин изражавања, провејавају и из византијских пословица, као што су: „Лажи округло, да се бар котрља“; „Ако те цар гони, онда бежи. Ако те Бог гони, онда седи“; „Баксуза и овца уједа“; „Направи од пса пријатеља, али увек држи штап у руци!“; „Човече, твоја кућа гори! – Ништа не мари, код себе имам кључ“.

– Хумор и сатира нашли су своје место и у многобројним стихованим и прозним баснама сакупљеним у делима као што су „Пориколог“ (Књига о воћу), „Опсаролог“ (Књига о рибама), „Пулолог“ (Књига о птицама). Реч је о делима са нескривеном социјалном усмереношћу у којима се лаким хумором или грубим ругањем испољава негативан и подсмешљив однос према појединим друштвеним пороцима, а критике нису поштеђени ни државна администрација, свештенство, монаштво. У „Пулологу“ представљено је царство пернатих животиња, на чијим се примерима исмејавају пороци владајуће класе у Византији. Реч је о поеми непознатог аутора, која има близу 700 неримованих политичких стихова – каже Радић.

Остало је забележено како су 600. године у празничној карневалској процесији по улицама водили магарца на којем је јахао човек у црвеном огртачу и с венцем струкова белог лука. Он је представљао цара Маврикија и притом изводио песму која је грубо исмејавала владарев приватни живот. Нарочито се алудирало на његову женидбу са веома младом невестом и брак из којег се родило много деце.

Особено сведочанство о византијском смислу за хумор представља збирка од 265 вицева, под називом „Филогелос“ што би у преводу значило „Љубитељ смеха“, чији су аутори извесни Хијерокло и Филагрије, о којима се ништа не зна. Неки од ових вицева могу да засмеју и савременог човека. Један схоластик дошао је лекару и пожалио му се: „Докторе, када после спавања устанем мрачи ми се пред очима и потребно је да прође пола сата да опет дођем себи! Шта да радим?“, као одговор лекар му је понудио овакав „лек“: „Онда устајте пола сата касније!“ Честе теме били су и мушко-женски односи. Када је шали склон трговац ухватио своју жену у кревету са чуваром реда, он је филозофски мирно закључио: „Ја сам нашао оно што нисам тражио!“

ВЕШТАЧКИ ЗЕМЉОТРЕС

Огроман део становништва у Византијском царству живео је у селима, али је и у градовима било изузетно тесно. Размак између кућа био је веома мали, што је био узрок честих трагикомичних свађа. Византијски историчар из 16. века Агатија забележио је комшијски сукоб између познатог говорника Зенона и Антемије, чувеног математичара, инжењера и архитекте. Њихове куће су биле толико једна уз другу да је изгледало као да живе у једном стану. Повод за свађу је био што је Зенон извршио преправку на врху куће и на тај начин заклонио светлост суседу. Антемије му се осветио тако што је на необичан начин изазвао вештачки земљотрес. Напуњене водом велике судове је затворио кожним поклопцима и потпалио јаку ватру. Када је вода стигла до тачке кључања поклопци су попустили и водена пара се силовито устремила према таваници. Удар је био толико јак да су се греде опасно затресле и изазвале панику. Антемије је, иначе, пројектовао Храм Свете Софије, право архитектонско чудо, које је означило почетак нове епохе у историји хришћанске архитектуре.

(Вечерње новости)

Oznake: Vizantija, knjiga, Radivoje Radić