Pročitaj mi članakU Carstvo nebesko, u jedinstvo sa Bogom u vječnom životu, ne stiže se pričom o Lazarevom zavjetu, koliko god ona bombasta i svečana bila, nego Lazarevom žrtvom
Данас је Видовдан, уз Савиндан највећи српски национални празник. И данас, као и ранијих година у овај дан, са амвона српских цркава, попут водопада, лије – лицемјерје.
И данас се присјећамо жртве светог кнеза Лазара и његовог одабира за Царство небеско у односу на царство земаљско. И опет нам је Царство небеско на уснама и опет га нема у нашим дјелима.
Митрополит Амфилохије је пјевао: „Видовдане, мој очињи виде/ Тобом видим што други не виде“. Нијесам ни она чарапа у његовој бушној ципели у којој се пео на Румију, али Видовданом видим понешто што многи други НЕЋЕ да виде.
Тако, видим да наша помјесна Црква ове године прославља јубилеје преподобног Јустина Ћелијског – ову годину је прогласила његовом годином – не видећи и не чујући што нам он говори.
Не чујемо Аву како грми на српске епископе због тога што су увели Српску цркву у Свјетски савез цркава, скуп неких 233 јереси како је говорио. Концем прошлога вијека једном ногом смо били закорачили да Српску православну цркву изведемо из овог духовног кумбуља, али смо застали. И вратили се.
Не чујемо његов громки глас да је догматом о непогрјешивости папе римокатолицизам постао – свејерес. Са том свејереси ми данас кокетирамо, и све више кокетирамо.
Не чујемо Авин лелек над расколом у Српској цркви, америчким и македонским, над том „гозбом демонском“. „О, греха, који се, по светим речима Светог Златоуста, ни мученичком крвљу опрати не може! Кроз овај Раскол натуткане су на Српски народ све апокалиптичке христоборске звери. ‘Поцрне сунце и небо’ над кукавним народом Српским. О, да, невиђеног покоља српских душа“, допро је Авин лелек до неба, али не и до наших срца. Амерички раскол смо зацијелили, а македонски – верификовали.
Не чујемо Авин глас да се „властима треба покоравати док одражавају божански поредак у свету“. Какве везе са „божанским поретком у свету“ имају данашње српске власти које су сервис западњачком глобалном поретку и његовој новопаганској идеологији. А ми им се покоравамо не само ћутањем на њихово противхришћанско дјелање…
Не чујемо жалосни Авин глас: „Преосвећени Оци, зашто смо постали зечји род? Где је слобода којом нас Господ Христос ослободи?“ Својим зечјим срцем, у ствари, одричемо се Христа.
Не чујемо Авино страшно упозорење: „Немојмо да се деси да тај још верујући народ Божји једнога часа дође до тога да данашње Епископе не признаје више за носиоце и чуваре апостолско-светоотачке вере, како је то знао чинити православни народ много пута у својој крстоносној историји“.
Видовданом видим ту страшну „Муратову војску“ овог времена која је кроз двери које су јој широм отвориле српске коруптивне вазалне власти разбојнички упала у српски правни систем, правосуђе, научне и школске институције, медије, културу, социјалне установе… Видим је како својим поганим духом силује нашу дјецу и унучад већ у дјечјим вртићима. Видим како је, без отпора, упала и у наш црквени живот и како упада у наше учење о Богу. Видим је како се башкари и слади у српској души.
Видим Видовданом како живимо у архизлочину, у злочину у који се сабирају сви злочини, свезлочину речено Авиним речником, у свеприсутном злочину убијања нерођених људи. У својој хедонистичкој самосвојности, шаком и капом убијамо нерођене људе абортусом, тзв. средствима за контрацепцију и вантјелесном оплодњом. Уши ми пара тај страшни мук клира Српске цркве на овај злочин, и мозак цијепа теолошко укрјепљење вантјелесне оплодње и игнорисање тог мегастратишта тек зачетих људи.
Оком Видовдана видим „где је слобода којом нас Господ Христос ослободи“, гдје се дјену слобода коју смо зачећем добили од Бога не као талант, него као основно својство свог личносног бића. Утопили смо је у своје сладострашће, у своје ниже биће, у своју иловачку природу, опет речено Авиним рјечником. Утопили смо је у своју – апостасију.
У Царство небеско, у јединство са Богом у вјечном животу, не стиже се причом о Лазаревом завјету, колико год она бомбаста и свечана била, него Лазаревом жртвом. Лазарев завјет без Лазареве жртва је – гроб окречени.
Видовданом видим још пуно тога. За овај Видовдан доста је оволико.
