Прочитај ми чланак
Знамење
Дуж међе кипе липе.Све ређе
приснивам мирис давних кајсија
И што је моје памћење блеђе
та слика бива све јаснија.
Кућица тесна,кандило несна
и очи пуне тихог блистања
Два бледа лица и љубичица
у позлаћеном раму свитања.
Ту клекох ,оче,и рекох: поче
И сних плод какав још рука не бра
И тада пустих босо сироче
срца на мост најтањег ребра.
И сад на лицу носим знамење
тајне што ми под кожом бљеска
Котрљам уз брег крупно камење
а низ брег ситне ђинђуве песка.
(Стихови: Добрица Ерић; фотографија: Незла)
