Кад је у питању биланс руско-српских односа, уочљива је склоност ка умањивању руских заслуга, да би се оправдала прозападњачка оријентација извесних политичких кругова.

Међуупућеност две земље и два народа храни се подземним струјама и соковима много јачим и живороднијим од међудржавних односа, од повремено подударних, други пут неускладивих опредељења и рачуница. Ова димензија духовне повезаности данас се омаловажава као идеалистичка илузија; смеће се с ума да илузије могу имати знатну материјалну снагу, поготово ако поседују извесно рационално језгро. Тамо, у том идеалном простору, сви су људи и народи равноправни; у земаљској, политичкој стварности нема равноправности. Не смемо губити из вида нашу величину, снагу и значај. Ми смо мали народ, па бисмо наше тежње и очекивања морали усклађивати са том истином.

Положај и одговорност Русије битно се разликује од нашег положаја и наших дужности. Русија на страну, ово је повод да се упитамо: Где смо ми, у последњих пет-шест деценија, стајали, где стојимо, колико смо поуздани као савезници и сапутници, о пријатељству да не говоримо. Они о нама не знају много; а шта ми о њима, данашњима, знамо, из којих извора црпемо наша знања? И поред језичке блискости и судбинске везаности у неким пресудним тренуцима историје ми смо се, у мирнодопским раздобљима, најчешће окретали на супротну страну. Власт, која је 1945. године успостављена захваљујући совјетским тенковима, убрзо је потражила савезнике с оне стране Атлантика. Списе руских дисидената смо преузимали од западноевропских издавача, иако су разумљивији.

У праћењу руских друштвених и културних збивања било је свакојаких неравномерности и произвољности. У првим послератним годинама пажња је била посвећена писцима соцреалистичког смера. У некима од њих сам, признајем, уживао, не знајући да грешим против доброг књижевног укуса. У Београду је, тада, започето штампање „Сабраних дела Максима Горког“ – подухват, због сукоба између Дедиња и Кремља, никад није окончан. Горки је, потом, доспео на листу непожељних аутора; око 1970. године у Паризу су се могле набавити књиге његових приповедака, али не и у Београду. Дела А. Солжењицина, Сахарова, Надежде Мандељштам, Зиновјева, Војновича, Бродског и многих других најпре су излазила на енглеском и француском језику, да потом и ми схватимо њихову важност и предочимо их нашој јавности…

Историјски ломови и заокрети подложни су различитим оценама и тумачењима. Кад је у питању биланс руско-српских односа, уочљива је склоност ка умањивању руских заслуга, да би се оправдала прозападњачка оријентација извесних политичких кругова. Наглашавају се ситуације у којима је помоћ званичне Русије изостала, док се примери пожртвованости прећуткују. У свим раздобљима наших односа могу се наћи докази и за повољну, и за неповољну процену; од тренутних рачуница зависи на шта ћемо усредсредити пажњу. Ако у Првом српском устанку важност наше зближености није осећао Родофиникин, Хајдук Вељко Петровић је добро знао ко му је главни ослонац и савезник. Једна од одредби мира у Кучук-Кајнарџију из године 1774. озваничила је покровитељство Русије над хришћанима у Турској, и та је обавеза, посебно према Србима у Црној Гори, дуго поштована. Пишчевић и Црњански су, на истој страни, видели заклон од турског насиља и аустријског унијаћења, Лав Толстој је оштро осудио окупацију Босне и Херцеговине, док су Солжењицин и Зиновјев дигли глас против НАТО бомбардовања.

Године 1876. Русија шаље оружје и добровољце, a годину дана касније званично улази у српско-турски рат. Ушла је у Први светски рат делимично и због нас, а захваљујући интервенцији цара западни савезници су били принуђени да се побрину о ономе што је, после преласка преко Албаније, остало од наше војске. И у Другом светском рату имали смо истог непријатеља. Идеолошка позлата на страну, руски војници су, напредујући према Берлину, ослободили Београд. Хитлер једино од Срба није тражио да шаљу војнике на Источни фронт, знајући да од нас, тамо, не би имао користи. Део југословенских комуниста, пре свега српских, одбио је 1948. године да се придружи антисовјетској хистерији, колико из догматске заслепљености, толико и због неизлечивог русофилства, за шта је платио цену у крви…

Прошлост нас је оптеретила искуствима која олакшавају споразумевање; ожиљци робовања под Татарима и Турцима упозоравају нас на опрез према новим могућим освајачима и поробљивачима. Они су, у протекла два века, у више наврата кретали на нас, па се и данас, сад скривеније, сад јасно, наслућују припреме за сличне подухвате. Походи на Исток по правилу иду преко нашег балканског тла. Друго заједничко искушење које нас је и зближило и удаљило везано је за покушај изградње праведнијег друштвеног поретка. Без обзира на слом пројекта обележени смо надом уложеном у тај подухват, као и насиљем које га је пратило. Искуства, стечена у раздобљу револуционарног преврата и изградње социјализма, уздигла су нас како над вером у могућност лаког и брзог побољшања животних услова широких маса, тако и над безнађем оних који не виде излаз из беспућа. Захваљујући неуспелом социјалистичком експерименту, ми знамо више и просуђујемо мудрије од просечног житеља планете.

Злочини, почињени у име племенитог и недостижног циља, затамњују, али не поништавају лепоту неоствареног идеала. Одвојен од конкретног тла, избачен из историје, он и дале лебди у простору где људски снови од искони чекају на испуњење. Тежња ка изградњи праведнијег и уљуђеног друштва, где ћe одговорност према слабима потиснути дивљачку саможивост усамљеника, није случајно дошла до тако јаког изражаја код највећег словенског народа. Његова дубока душевност, племенитост и широкогрудост добиле су несрећну – уосталом западњачку – идеолошку надградњу; има грешака које ситне душице никад неће починити. Русија је, у модерном добу, себе понудила као жртву за опште спасење. Из пораза велике замисли могу се извући бројне корисне поуке, најмање оне до којих су дошли победници из – Хладног рата. Она је у Другом светском рату дала одлучујући допринос одбрани цивилизације од дивљаштва. Тај се допринос годинама свесно умањује и потискује у заборав. На место, где је нацистичкој армији сломљена кичма подсећају нас, данас, називи једног париског булевара и једне станице подземне железнице. Силе којима је Русија препустила победу у Хладном рату, у двадесетак година победничког славља и ратних похода у свим правцима, стигле су у ћорсокак, да би у овом часу, себи и целом свету, претиле катастрофом незамисливих размера. Нови светски поредак завршава у привредном, финансијском, моралном и еколошком хаосу.

А ми? У великом хладноратовском сукобу ми смо, у овом делу Балкана, играли прилично неславну улогу. У годинама кад се руски народ, у условима ограничене слободе говора и мишљења, по цену великих одрицања и страдања, чупао из заосталости, постижући завидне успехе у школству и здравству, у индустријализацији и у освајању Космоса, ми смо упражњавали извесне половичне видове слободе, критиковали недостатке совјетског система поштујући, у кући, неприкосновени култ личности, ликовали над руским сиромаштвом примајући америчку војну и материјалну помоћ која нам је слана искључиво зато да бисмо одржавали део безбедносног кордона према Русији… Снабдевеност робом широке потрошње платили смо уступањем свог геостратешког положаја; пред ретким гостима из братске Русије хвалили смо се фармеркама и шушкавцима купљеним у Трсту.

За овакво држање могу се наћи и неке олакшавајуће околности, али мало доказа који би ишли у прилог колективне озбиљности и зрелости. Сукоб између две партијске врхушке није био сукоб између два народа. Остаје чињеница: кад је Русима било најтеже, ми нисмо били са њима, па нам ни излазак из тог раздобља није био истовремен и истосмеран. Узнапредовавши пре времена, на несолидним основама, према слободи, ми смо се у тренутку распада идеолошке матрице нашли у празнини; спорији, јачи и тежи од нас, Руси су у демократију ушли чвршћим кораком. Југословенска независност, уздизана на Западу, показала се, са сломом државне заједнице, као тужна самообмана и пролазна лаж.

Аутор: Милован Данојлић

(Из књиге: „Русија, наша далека мајка“, Catena mundi, 2015)

 

КЊИГУ НАРУЧИТЕ ОВДЕ!!!

Oznake: ljubav, braća, Milovan Danojlić, Rusija, saveznici, Srbija