Pročitaj mi članak
Била је јесен, 9. године нове ере, а лишће Теутобуршке шуме полако је већ почело да се црвени и спрема за опадање. Земља се тресла од наступања римских легија које су храбро и гордо корачале по терену иако им је он био посве непознат, иако су о њему знале само од Германа који су пристали да им служе. Арминија – бившег германског таоца у Вечном граду, обученог у војним вештинама, и саветника заповедника Квинтилија Вара – који је пре недељу дана отишао да би наговорио побуњена племена да се смире и одустану од устанка против империје, још увек није било да се врати.
Осим трескања земље од удара калига по њима, и олујне кише која је добовала по легионарским кацигама, све је било мирно и спокојно. Ове дивље пределе Европе још увек није помазила нежна израбљивачка рука римске цивилизације.
Изненада, из шумског мрака изронила је хорда разуларених ратника око чијих су се глава вијориле плаве кикице, из чијих су руку блештала оштра сечива, из чијих су грла лепршали паклени крици.
Теутобуршка шума током кишног, магловитог дана.
Наступио је покољ. Масакрирано је између петнаест и двадесет хиљада римских легионара, а Вар и његови официри су извршили самоубиство. Германи, предвођени Арминијем који је је маестрално одиграо своју улогу, одбранили су десну обалу Рајне.
“Квинтилије Варе, врати ми моје легије”, вапио је император Октавијан Август, главом ударајући у зид своје римске палате, када је до њега стигао гласник са вестима о страшној судбини XВИИ, XВИИИ и XИX легије које никада нису обновљене.
Прича о бици у Теутобуршкој шуми већ скоро два столећа инспирише немачки национални покрет, а током 19. века служила је као доказ шта овај народ може да уради када је уједињен. Управо је због тога Паја Јовановић добио наруџбину из Беча да за 1890. годишњицу овог боја уради пригодну слику.
Бечки универзитет.
Наш прослављени уметник је маестрално извршио задатак. Слика је била огромних пропорција (сам аутор је проценио да се ради о 20 метара квадратних), Паја се послужио многим историјским изворима не би ли што је могуће верније приказао сам догађај, слушао је чак и Вагнеров “Прстен Нибелунгена”, па је те 1899. године за њу добио престижну Рајхлову награду. Примио је и новчани износ од хиљаду и шест стотина форинти, односно шест хиљада ондашњих динара у злату.
Била је толико добра и популарна да се одмах нашла као обавезна илустрација у историјским уџбеницима и стручној литератури. Милутин Миланковић је за ову слику рекао да је међу најимпресивнијним које је видео током свог боравка у престоници Аустрије.
Уследило је њено путовање диљем света, па је Јовановић добио и многе друге награде, попут оне у Паризу 1902, Сент Луису 1904, Салцбургу 1909 и Сантјаго де Чилеу 1910. године.
Међутим, те 1910. године Пајиној слици “Фурор Теутоницус” односно “Битка у Теутобуршкој шуми”, необјашњиво се губи сваки траг. Сам сликар у својим мемоарима помиње да је Национални музеј у Сантјаго де Чилеу 1911. године купио његову слику “Лос Барбарос”, за коју се једно време веровало да би могла бити ова о којој данас причамо, али након недавних провера установљено је да ове слике нема у њиховој збирци. Срећом, постоје две скице у уљу мањег формата као и хелиогравура која се чува у Музеју града Београда.
Како је нестала, ко ју је узео, ко ју је могао узети, где би се могла данас налазити? Можда код неког приватног колекционара чији је предак масно потплатио каквог чилеанског кустоса или чувара? Или код некога код кога је овај препродао украдену слику? Ово су отворена питања на која је важно одговорити ако желимо да се бринемо о нашем културном благу. Можда би министарство културе могло да оснује комисију са циљем њеног проналажења. Можда би.
У светлу наших све бољих односа са Немачком и Аустријом (кхм кхм), можда би откриће ове слике послужило као симболични мост између наших народа. Тачно сто година након што су нас та два народа напала са циљем покоравања, сада је ред да ми њих покоримо. Уметношћу.
(Телеграф)
