Прочитај ми чланак
Темеље модерне Европе ударило је хришћанство и хришћанска црква, као што ће то доста касније бити и са Немањином Србијом.
Поводом 900 година од рођења, издавачка кућа „Лагуна“ објавила је књигу Луке Мичете „Стефан Немања“ (Повест Срба од досељавања на Балкан до државе жупана Стефана Немање). Лука Мичета (1959) завршио је Прву београдску гимназију, студирао је економију на Београдском универзитету. Новинарством се бави од 1980. Био је коментатор и уредник „Нина”, који се читао у читавој Југославији, и генерални директор Танјуга. Аутор је више књига. За књигу „Стефан Немања“ каже: „Ово је књига о настанку Србије, посматрана у светлу стварања европских држава од којих се Немањина Србија није разликовала.“
У медијима се појавила вест да сте у преговорима са Драганом Бјелогрлићем о снимању филма и серије о Стефану Немањи?
Да, видели смо се и разговарали. Било би лепо када би се тај филм снимао. Међутим, то су капитални пројеки иза којих би морала да стане држава, у противном се ризикује да се једној од најзначајнијих личности српске историје приступи на начин који није на висини његовог дела, значаја и угледа.
Иако је реч о историјској студији, књига се чита као авантуристички роман. Може ли се говорити о романсираној биографији Стефана Немање?
Не, то само тако делује, јер је Немањин живот као и доба у којем је живео било изузетно богато догађајима. Строго сам се држао историјских чињеница и релевантне литературе. Историју не схватам као хришћанску есхатологију, али ни као анамнезу (Мишел Фуко), а поготово не као науку „која тежи васпостављању прошлости, а не њеном тумачењу“, како је говорио Франсоа Фире. Напротив.
Пет векова је Србима, који су на Балкан дошли у 7. веку, требало да од варварског племена постану европски народ. То се догодило управо у време владавине Стефана Немање?
Византолог Димитри Оболенски каже да се разлог културне заосталости балканских Словена у 7. i 8. веку налази у чињеници да су они – за разлику од Гота и Франака – за време својих сеоба и насељавања били углавном неосетљиви на утицај хришћанства. Са примањем хришћанства у ИX веку, а посебно са доласком на српски трон Стефана Немање – то се све мења. Темеље модерне Европе ударило је хришћанство и хришћанска црква, као што ће то доста касније бити и са Немањином Србијом.
Подсећате и да су Срби имали државу и више векова пре Стефана Немање?
Историју пре Немањића карактеришу оскудни историјски подаци. Први српски владар на Балкану који се јавља у историји јесте кнез Вишеслав (или Војислав). Сматра се да је владао око 780. године. Иако византијски писци не саопштавају више чињеница и детаља о српским владарима пре Немањића они, пре свега Константин Порфирогенит, доносе „један битан податак“ који говори о устаљеном обичају наслеђивања власти код Срба у оквиру једне владарске породице, што сведочи о стабилности владаревог положаја, али и саме државне творевине и њене организације.
Стефан Немања је био владар од европског формата. Његови савременици су Фридрих И Барбароса, Ричард Лављег Срца, Саладин, василевси Манојло И Комнин, Алексије Трећег Анђео… Србија је тада уважавана на европским дворовима?
Стефан Немања и Србија његовог времена су пролазили кроз различите фазе које нису биле увек успешне. Међутим, Немања је од Србије створио респектабилну силу на Балкану да је чак са Фридрихом Барбаросом у Нишу договарао савез за борбу противу Византије. Колики је тада био значај Србије најбоље говори чињеница да је Евдокија, кћер византијског цара Алексија ИИИ Анђела, била удата за Немањиног сина Стефана, потоњег српског краља Стефана Првовенчаног.
Како се Стефан Немања, иако крштен по католичком обреду, определио за православље?
Током превирања у српским земљама у првој половини 12. века Немањин отац Завида је избегао са породицом у Зету, где му је у Рибници код Подгорице 1113. године, како се претпоставља, рођен најмлађи син Немања. Завида је био у Зети која је била под католичким упливом, па је Немања крштен по католичком обреду. Стефан Првовенчани потом пише да када се Немања вратио на „столно место, опет се удостоји да прими друго крштење из руку светитеља и архијереја усред српске земље“. Неки историчари, ослањајући се управо на ове изводе Стефана Првовенчаног, сматрају да је Немања два пута крштен. Међутим, поступак дуплог крштења, објашњава гласовити Димитри Оболенски, „незамислив је у XИИ или XИИИ веку. Немањин син Сава, у биографији коју је сам написао о своме оцу, јасно каже да је Немањино ’друго крштење’ заправо било кризмање (помазање светим уљем, миропомазање)“. Кризмање се, рецимо, у првим вековима хришћанства обављало одмах после крштења творећи са њим, како је рекао Свети Ципријан, „двоструки сакрамент“.
Немања је владарски плашт заменио скромном монашком ризом, а мач – крстом. Данашњи политичари се не одричу тако лако власти?
Ретко су се политичари одрицали власти, а лако никада. Још је славни Тацит рекао да је жудња за влашћу жешћа од свих страсти. Немања спада у оне ретке који су трон препустили сину, што касније неће бити карактеристика Немањића. Постоје приговори да је то Немања урадио на захтев византијског цара Алексија Trećeg Анђела како би његова кћерка била супруга владара, као и због чињенице да је имао 83 године када је сину Стефану предао српску круну и титулу великог жупана, при чему се, ипак, пренебрегава његова дубока религиозност као и жеља да се замонаши и последње године проведе у молитви.
Стефан Немања спада у ретке моћнике тога доба који је проглашен за свеца?
Од ВИ, па до средине 12. века, као последица стварања светих краљевстава у раном средњем веку, ширили су се Европом култови светих владара мученика. Дакле, канонизовање средњовековних српских владара одговара пракси тадашњих западноевропских држава. Свети краљеви су у значајној мери доприносили угледу и просперитету домаћих династија, али и процесу државног јачања. Установљење култа Светог Симеона у великој Студеничкој лаври било је полазиште и темељ владарске идеологије немањићке државе. Стефан Немања је тако постао свети предак који својим поданицима преноси „божанске норме“ – пракса imitatio Christi, која је била доминантна црта европских средњовековних владарских идеологија.
