Прочитај ми чланак
Ја сам у школи врло погрешно књижевно васпитан. Слично онако као што се деца и данас у школи васпитавају. Не ваља учити децу да фразирају и лажу у писменим задацима.
И ја сам надобијао много петица за лажи и фразе и мислим да је то велика грехота и верујем да би тај однос и вредновање онога што деца поседују могло бити и другачије. Штета је што то ни данас није другачије. Те петице и све то је створило у мени неки однос па сам почео да кокетирам с литературом као дечак од тринаест, четрнаест година. Силне похвале да сам писац, да ћу бити писац, да сјајно пишем, у ствари заснивале су се на мојој вештини да лажем и фразирам а не на аутентичном и поетском мишљењу и изражавању. Када сам изашао из школе и покушао да пишем, на моју срећу, схватио сам каква је то лаж! Много година ми је требало да се те лажи ослободим. У тој борби против лажи можда се створио неки мој стил, нека мала иронија и према писању и према животу.
СВИ ГА ПОМАЛО СВОЈАТАМО
Иако му је име Душан, овог великана речи углавном сви зову Душко, зато што звучи присније. Кад причају о Душку Радовићу, многи чак говоре „чика Душко”, што није случајно јер је он, на много различитих начина, додирнуо све наше животе. Овог 16. августа обележена је тридесетогодишњица Радовићеве смрти (рођен је 29. новембра 1922).
Душко Радовић био је главни уредник „Пионирских новина”, уредник програма за децу Радио Београда, уредник листа „Полетарац”, новинар „Борбе”, уредник на телевизији „Студио Б”. Осим небројено написаних песама, прича, игроказа намењених деци, његов глас, којим је будио Београђане с „Београде, добро јутро” остаће вечито наслеђе наше престонице.
Мислим да је оно основно што сам успео да урадим у животу тај отпор према фразама, лажи, сентименталности, према наглашеној осећајности, дескриптивности – све оно што сам ја као дете радио, а што ми се на крају морало смучити. У борби против сопствених слабости изградио сам тај мало ироничан и ослобођени стил и тако је то ваљда и почело.
Страшно ме нервирају писци који говоре у првом лицу једнине, који умеју само да причају о својим ужасима и страхотама… На моју жалост, ја познајем многе писце и знам да је то демагогија и да то нема везе. И сада, из неког поштења и сопствене скромности максимално се уздржавам од тога да се правим паметан и важан, да подижем глас, да подмећем нека сумњива осећања.
Мислим да је основно питање литературе нека врста искрености у њој. Треба свако да буде свој онолико колико може бити… и аутентичан и оригиналан. У литератури има већ довољно фолирања и лажног представљања. Некако би било лепо убедити младе људе да не пишу, али они на то тешко пристају. Ја сам се вероватно великом броју људи замерио зато што нисам пристајао на оно што они раде, борећи се за неки квалитет, неки ниво. БИО сам на много места уредник и тај који је одлучивао и био сам веома строг уредник. Мора постојати нека одговорност према ономе што се ради. То сматрам веома важним. То је исто тако важно као и аутентичан сопствени глас, различит од других.
Ја сам, на пример, толико деформисан да више не могу ни писмо да напишем, а литература би требало да буде толико искрена и једноставна колико једно обично писмо мајци или другу. Е, људи када почну да пишу онда забораве како се пишу писма, шта значи бити једноставан и искрен, непретенциозан. Али, вероватно сваки млад човек тражи неки посебан одговор. Свакоме понаособ треба дати одговор на њега. Може се рећи: бити образован, начитан. Али то су општа места! Писац мора сам себе да открије, самом себи.
Мислим да има писаца, не међу најбољима, који до краја живота нису открили себе и своје праве могућности. То је један свечани тренутак када писац открије себе.
Ја сам писао песме. И најзад ми се у једном тренутку открило да је то оно што ја треба да пишем. То је за мене било право откриће, као откриће електричне енергије. Мислим да је критичан тренутак у биографији једног могућег писца тренутак када први пут чује свој глас. То је судбоносно за његов даљи развој. Налазимо се под страховитом продукцијом добрих писаца и све што је млад писац до тренутка откровења свог гласа створио, само је опонашање. Наравно и тај глас мора личити на некога ко већ постоји, јер нисмо толико различити.
Судбоносно је да не буде под великим притиском онога што прочита, чује, него да се некако докопа сопственог гласа. Да не буде мали, него да је самосвојан. То је најдрагоценија ствар коју један писац може да има. Мора да буде стрпљив. Опасно је трговати у тој књижевној чаршији, нудити се, удварати се другима, пристајати на корумпирање.
Људи су полудели и изгубили стрпљење. Не могу да прочитају у новинама име својих вршњака, не могу то да поднесу, било чији успех их рањава. Мислим да неко ко на далеке стазе нешто спрема мора да буде страшно стрпљив, и толерантан. Ко болује од туђих успеха тај више нема мира.
