Прочитај ми чланак
(Новине новосадске)
Српска јавност треба да захтева, у духу нове културне политике у Новом Саду, још веће промене у култури на републичком нивоу
Сада, када се очекује да Министарство културе интензивира своје активности, важно је осврнути се на оно што је већ учинило. Док су кадрови ДС и такозване Антисрбије водили то министарство, оно је навелико финансирало пројекте који су поткопавали темеље државе, што, уз све космполитске приче, на свом терену не чини ниједна озбиљна западна земља.
После смене власти, средином прошле године, то се донекле променило, али су, ипак, у намери да се помире разни интереси, прављени превелики компромиси, па се на републичком нивоу није тотално раскрстило са онима што злоупотребљавају НВО сектор, лобирајући против интереса сопствене државе. Но и оно што је учињено било је довољно да изазове бес поклоника антисрпства, у претходним годинама навиклих да их Србија широкогрудо финансира да раде против ње.
Они траже све, а не само нешто, и ко их тако не третира за њих је непријатељ. А о томе како сматрају да треба водити културну политику Србије, примера ради, сведочи оно што је једна од институција најгласнијих у критици Министарства културе радила прошлог лета. На основу средстава српских пореских обавезника, Културни центар Београда (предвођен кадровима ЛДП) организовао је комплексну манифестацију посвећену хрватском писцу Крлежи. И није најгоре то што је она било на фону снисходљивог клањања хрватској култури, док наша западна браћа багателишу нашу. Да ствар буде гора, београдски „фестивал“ посвећен Крлежи отворио је Бора Ћосић (на слици).
Реч је о „нашем” писцу који је почетком 90-тих – у епохи када је сепаратистичка олуја разарала Југославију – стао на страну хрватских бојовника и других српских непријатеља. Напустивши Београд, преселио се у Ровињ, односно Берлин. Што се нас тиче, нама је, ради нашег „цивилизовања“, желео чемер и јад, огањ и дим. Када је 1999. почела НАТО агресија на Србију и Црну Гору, он чак није био ни међу оним антисрбима који су само аплаудирали бомбардовању већ је отишао и даље. О томе најбоље сам сведочи: „Ја нисам био за бомбардовање, него за инвазију. Онакву какву су савезници извели на дан Д у Нормандији, а потом, годину дана доцније, руске снаге када су прешле Одру“.
Б. Ћосић – коме је режим ДС 2009. доделио „националну пензију“ – живи је симбол културне политике коју су водили они који сада најжешће нападају Министарство културе Републике Србије, односно надлежне за културу града Новог Сада. Они сматрају, како је то својевремено рекао неколико пута поменути писац, да у Србији има сувише много Србије „са свим њеним препознатљивим особинама“. То им јако смета, па би желели да у Србији буде много више, на пример, Хрватске, а да наши грађани то финансирају! Поклоницима Б. Ћосића, несумњиво је циљ разарање традиционалних српских културних темеља и препарирање нашег идентитета. Све то већина грађана ове земље зна, али време је и да то јасно и гласно каже онима који нас сматрају за инфериорне сподобе које треба да плаћају за сопствено ниподаштавање, те да се диве извршиоцима таквих „радова“. Демократија не подразумева национални мазохизам.
Зато српска јавност треба да захтева, у духу нове културне политике у Новом Саду, још много опсежније промене у нашој култури на републичком нивоу. Њихов циљ треба да буде да постанемо нормална држава, која не ради против себе већ у сопственом националном интересу. Не смемо да пасивно седимо и ћутимо, док мањина, која је навикла да ову земљу доживљава као неку врсту ратног плена, хистерично покушава да поново наметне своје. Ако тако будемо радили, нико нам неће бити крив ако ћирилица нестане а Бора Ћосић буде проглашен за икону српске културе!
