Прочитај ми чланак
(Блиц)
Најгора је ствар ако се писци затворе у један круг тема. На то их најчешће примора систем. Књига се, на срећу, у Србији више не види као непријатељ власти, али није ни њен љубимац. Како другачије објаснити да се за издавачку делатност издваја мало новца, уметност је препуштена сама себи – каже у интервјуу за „Блиц“ Давид Албахари, познати српски књижевник.
Протеклих дана наш саговорник, добитник НИН-ове награде за роман „Мамац“ (1996), који скоро две деценије живи у Канади, био је гост књижевних сусрета „На пола пута“, које је организовала Ужичка гимназија.
Живите у модерном свету, разговарали сте са децом у Србији, да ли стичете утисак да књига губи значај у ери „фејсбук“ и „твитер“ културе?
– Обично се чује да је књига угрожена од интернета. Није тако, бар засад. Погледајте Издавачку кућу „Лагуна“ и видећете супротно. Они су опстали као издавач у класичном облику, гаје књигу као скуп страница папира на коме је исписан текст. То значи да књиге још купују читаоци разних нараштаја. Књига је још са нама и мислим да је страх од њеног нестанка као форме претеран и незаснован.
А у неко догледно доба, када се испостави рачун посвећености интернету науштрб књиге, хоће ли цех бити скуп?
– Интернет је, уз све предности брзог информисања које нуди, збир великих лажи и превара, нека цена томе ће некада сигурно бити плаћена. Оставиће лош траг и имати негативан утицај на образовање. У крајњем исходу – свет је компјутеризован, можемо само да га посматрамо као систем изнад сваког друштвеног система. Интернет је јачи и од демократије и од тоталитаризма. Допушта свакоме – било да је комуниста, монархиста, анархиста – да каже шта мисли, што остали медији не допуштају. Знао сам, некада, данима да у библиотеци листам енциклопедије. Данас је основна енциклопедија – википедија.
Како дефинишете књижевну сцену Србије данас?
– То је једна велика мешавина стилова, форми и садржаја писаца разних генерација. Све то је једно велико богатство за српску културу. Током деведесетих велики број младих аутора напустио је Србију. Они у емиграцији и даље пишу на свом језику, објављују своје књиге у Београду. Добро је што је та генерација остала верна Србији. Постоји доста писаца, попут Саше Станишића, који раде у иностранству и пишу на осталим језицима. Ми на те писце морамо да рачунамо, скупо би по културу било не сврстати их у српски књижевни корпус. Да, Србија има квалитетну књижевну сцену.
Странци су обично, на нашу неверицу, одушевљени животом у Србији, о томе често причају на сва уста.
– Странци примете да су Срби доброћудни, весели, гостопримљиви, да је овде социјални живот богат. Исто је и на Куби! Само што Кубанци певају против друштвених стега, а Срби против сиромаштва и неодлучности да повуку потезе који би им живот учинили лакшим. Ми све хоћемо преко ноћи, а то не иде тако. Много брже човек може да осиромаши него да се обогати, а то ми тешко схватамо. У Канади мој најбољи пријатељ ме зове на кафу – три недеље раније. Упише ме у нотес и закаже дружење. То не значи да је несрећан, напротив, он функционише у систему где је правило да се поштује туђе време.
Ваша нова књига „Мале приче“ – када ће бити доступна читалачкој публици?
– Требало је да изађе прошле године, али није због гашења „Стубова културе“. Појавиће се у мају. Књига није ништа спектакуларно, то је стотинак малих прича, не дужих од неколико реченица, евентуално једне странице. То је савремена форма која приморава писца да редукује језик до крајње мере, да исприча причу са што мање речи. Сваки велики роман је производ малог броја речи из којих проистичу све те странице.
Планирате ли, с обзиром на то да живите у Канади, да објавите књигу на енглеском, можда – француском?
– Имате „Харија Потера“ који је настао у Енглеској и постао глобални феномен. Америчко тржиште га је прихватило јер не воли преведене књиге, већ искључиво оне писане на енглеском. Питање је да ли би исти тај роман доживео славу да је писан на српском. Не, нећу писати на енглеском, то ни до сада нисам чинио јер то ништа не би променило. Моја литература је друге врсте, не пишем бестселере, задовољавам се малим бројем читалаца. Књига ће се читати ако је публика прихвати.
