Прочитај ми чланакВест да је басиста бенда Фејт нио мор Бил Гулд почео у Србији да производи сопствену "Yебига" ракију и увози је у САД изазвала је симпатије и код оних којима музика америчких рокера не значи ништа. Гулд у интервјуу за Сербијан тајмс објашњава како се заљубио у српску ракију и одлучио да направи своју.
У ексклузивном интервјуу који је дао за Сербијан тајмс, Бил прича о томе како се упознао са древним пићем током својих турнеја по Балкану и како се родила љубав која је на крају прерасла у нешто више. А то више би наредних дана требало да прерасте у велики српско-амерички бренд, јер се ова рок звезда из Калифорније спрема да своју ракију, произведену у једном селу поред Краљева дистрибуира по целој Америци.
Ракију је, како каже, први пут пробао у Будимпешти 1991. године.
„На наш концерт је дошао велики аутобус пун клинаца из Србије. Ми смо тада били почетници, никада пре тога нисмо свирали неки велики соло концерт, осим са Гунс’Н’Росес. Клинци су се се дружили у бекстејџу (обезбеђење није баш било на висини задатка) и у једном тренутку су ми рекли: ‘Хеј, пробај, ово је ракија из Србије!’ Ја до тада ништа нисам знао ни о Србији, ни о ракији. Дали су ми флашу и пио сам је то вече, а онда у аутобусу, на турнеји, наредних пар дана. И тако, заљубио сам се“, објашњава Бил.
На Балкан је, како додаје, наредних година долазио сигурно 30-40 пута – ишао је на турнеје са бендом, боравио у кућама обожавалаца, спавао на подовима – „и сви су имали неку ‘дедину ракију'“.
„Моја љубав је отишла толико далеко да сам почео ракије да носим кући у Калифорнију. Или, ако би неки мој пријатељ ишао у Србију, ја бих га замолио да ми понесе неку флашу“, истиче он.
Идеју да почне да производи сопствену ракију добио је, како каже, пре две и по године.
„Отишао сам тада у Бугарску, да свирам са једним очајним бендом мог пријатеља (смех) у некој недођији. Њихов градоначелник је био велики фан Фejт но мора и позвао ме је на кафу у 8 ујутру. Наравно, уз кафу је била сервирана и ракија, по балканском обичају, а ја сам био мамуран од претходне ноћи. Али, добра ракија се не одбија. А ова је била баш добра. Купио сам 10 флаша и понео кући. Занимало ме шта ће ми рећи момци када то пробају. Отишао сам код једног познаника који је дистрибутер пића, насуо му једну чашицу. Он је пробао, погледао ме и рекао: ‘Ако можеш да је донесеш овде, ја ћу ти бити партнер’. Одушевио сам се. ‘Јеси ли озбиљан?’, питао сам га. Није био озбиљан када је посао у питању, откачио ме убрзо, али жар који сам видео у његовим очима када је попио ракију убедио ме је да ово може да прође. Ј***ш га, ако сам могао да вучем ракију из Бугарске, онда могу да одем и у Србију, где имају бољу ракију“, прича Бил.
Како каже, има много добрих ракија на Балкану, али српска је „најкомплекснија, најфинијег укуса, а и шљива из Србије је посебна, најбоља“.
„Ја сам дуго истраживао, пробао много врста ракије. Нашао сам један сјајан блог који се звао ‘Ракија углавном’, неки момци који су о ракији говорили и ценили је на један посебан начин. Нервирало их је што се о ракији говори лоше, понекад на увредљив начин. Дошао сам у Београд на недељу дана, упознао те момке, и убрзо смо постали пријатељи. Излазили смо около, пробали разне ствари. У њиховој канцеларији смо заглавили неколико дана и ноћи, дегустирајући. Било је то невероватно искуство. А онда сам, ноћ пре повратка кући, свратио у један хотел на вински фестивал, на коме је један цео спрат био посвећен ракијама…И ту сам открио најбољу од свих! Ову која се данас зове ‘Yебига'“, каже басиста бенда Фејт но Море.
„Yебига“ ракија се производи на једном имању у близини Краљева, где се једна породица већ трећу генерацију бави тим послом.
„Све се ради традиционално, цела машинерија је помало рустична, али сам схватио да тако треба да буде. Човек који је производи има докторат из ферментологије. Он зна како да процес очува да буде традиционалан, да има исту јачину и укус без обзира на род шљиве те године. Сјајна комбинација софистицираног знања са ненарушеним природним процесом“, објашњава Бил Гулд.
