(Телеграф)

Зашто су Београђанке носиле миниће као Мери Квант и желеле да личе на Твиги и колико је Бора Ђорђевић био заљубљен у њу, за Телеграф прича једна од најлепших манекенки седамдесетих


Једна од најлепших београдских манекенки седамдесетих година Биљана Невајда Шевић већ годинама живи далеко од блицева фотоапарата. Каже, давно је заборавила површни сјај и гламур који са собом носи живот испред камере.

Након тридесетогодишњег посла галеристе и промоције најеминентнијих домаћих сликара по Европи (попут Оље Ивањицки, Милића од Мачве, Моме Капора, Банета Стефановића), данас ужива у мирним пензионерским данима, складном браку и ћерки Милици, која се бави организацијом великих филмских копродукција.

Са симпатијама се, међутим, увек сети времена када су Београђанке из бунта носиле миниће Мери Квант и желеле да личе на Твиги, а момци слушали радио Луксембург, читали “Џубокс” и ишли на свирке у Машинац.

Она је у то време, као једна од најлепших девојака са Дедиња, сламала мушка срца, а ексклузивно за Телеграф открива како јој је Бора Ђорђевић посветио песме “Остани ђубре до краја”, “Два динара друже” и “Последња песма о теби”.

– Интересантно је то што су ме годинама прозивали за песму “Лутка са насловне стране”, па сам редовно морала да се браним да заправо нисам “лутка” него “ђубре” – почиње шаљиво причу за Телеграф Биљана Невајда:

– Иако на први поглед звучи апсурдно, истина је да свако ко зна текстове ових Чорбиних песама, зна зашто је много боље бити јунакиња песме “Остани ђубре до краја”.

Та песма је заправо настала пошто сте га оставили? Да ли се сећате када вам је Бора први пут прочитао те стихове?

– Било је вече. Звони телефон, јавља се Бора. Моли ме да се нађемо “Под липом” да ми прочита песму коју ми је написао. Спремим се и одем да га видим, кад тамо… Баш као у песми: “Док стоји за шанком делимично пијан, мрзећи помало и себе и друге, убија лагано коњак, цигарете” (смех). Седнемо за сто и он ми онако у цугу, из своје чувене свешчице, у коју је записивао стихове, прочита: “Нисам од оних који цвиле, више те немам и шта ту могу, бар се насмеши када ме видиш, остани ђубре до краја!” У први мах ми је то “ђубре” звучало помало грубо, али кад сам схватила да је то “ђубре” заправо једна опасна, феноменална особа којом је он очаран, а она га немилосрдно оставља, дефинитивно ми се допала песма! Међутим, то је било све. У том тренутку није изазвала никакав потрес у мени. Сећам се да сам чак била равнодушна и када су ту ствар пуштали на мојој свадби. Уоште ме није дотицала.

Зашто сте тако хладно одреаговали на Борине стихове?

– Зато што сам се у то време страшно заљубила. Непуна два месеца након те вечери отпутовала сам за својом љубави у Сарајево. Након тога, почиње један сасвим други живот за мене. Заборавила сам и Чорбу и све што ми се у животу до тада дешавало.

Одмах након што сте га оставили у “Липи”, настала је и друга чувена Чорбина песма “Два динара друже”?

– Устала сам и отишла из “Липе”, а он је онако уплакан отишао до тоалета. Пошто у џепу није имао ни динара, на излазу га је опоменула радница: “Хеј, два динара друже!” То је било сасвим довољно Бори да одмах изређа стихове: “Седео сам тако сам за нашим столом, све што иоле вреди пало је у воду, опет ме је женско направило волом…” А онда и: “Хтедох да заурлам, стрчао сам доле, нисам мого да издржим дуже, социјални случај пред вратима ВЦ-а рекао је два динара, друже.”

Чини се да у то време нисте били свесни тога колико Бора пати за вама. Није успео у то да вас убеди ни песмом “Последња песма о теби”?

– Била сам затечена када сам чула ту песму. Тридесет година након што су из Бориног пера изашле песме “Остани ђубре до краја“ и “Два динара друже”, моја ћерка, у то време новинарка, заказала је Бори интервју у Сава центру, обећавши да ћу се и ја појавити. Чим сам ушла, прво што ми је Бора рекао било је: “Написао сам ти још једну песму.” Извадио је неко парче папира и прочитао ми стихове. У први мах сам занемела, а онда сам се расплакала. Била је то најлепша љубавна песма коју сам у животу чула: “После тебе потоп, ништа није вредно, подмукло заболи као кварни зуби, истина је да се само једном љуби.” Истина је да нисам могла да верујем да ме је толико волео, јер му у младости ништа нисам веровала.

Сећате ли се како сте упознали Бору?

– Било је то 1978. у редакцији часописа “Нада”. Био је приређен пријем за жене амбасадора. Бора је у паузи свирао са Балашевићем, а ја сам са манекенима радила ревију. У једном тренутку изашао је сам на сцену да одсвира своју “Лутку са насловне стране” и све време је, изводећи је, гледао у моју слику (отуд многи мисле да је “Лутка” посвећена мени). Тако је заправо Бора мене видео први пут. А први пут смо се званично срели десетак дана касније. Јул, а ми у Сплиту… Сећам се, угледам Бору како пије с друштвом на једној тераси. Чим ме је “снимио”, пришао ми је. Почео је причу како га је оставила девојка и како не зна на чему је с неком другом… И ја се ту нашалим: “Па, када не знаш шта ћеш са две девојке, а ти лепо нађи трећу… Шта кукаш за њима, ево ја сам ту!” Тако је Бора постао мој дечко. Први излазак нам је био одлазак с његовим друштвом на пецање. Причали смо све време и он је ту тотално одлепио за мном. Баш зато што је схватио да сам све, осим обична лутка с насловне стране.

То је, претпостављам, била једна од оних бурних рокенрол веза?

– Били смо заједно неких шест месеци. Међутим, све то време никада нисам била сигурна у њега. Чинило ми се да није особа на коју могу да се ослоним и у коју могу да се поуздам. Касније се, наравно, испоставило да уопште нисам имала добру процену и да је Бора у том првом браку, у који је мало касније ушао, био веома привржен и поуздан супруг. Након што сам раскинула с њим, отишла сам за својом љубави у Сарајево и живот ми се тотално преокренуо. Отишао у тотално другом правцу.

У то време је Београд причао о још једном чувеном пару, о манекенки Љиљани Тици и Горану Бреговићу. Каква је то тајна веза постојала између музичара и манекенки?

– Па, били су ту и Арсен Дедић и у то време његова велика муза манекенка Бранка Хабек. Било је то пре него што је Арсен срео Габи Новак и заборавио на цео свет. Мислим да су рокери падали на манекенке и обрнуто, пре свега због природе посла. Једноставно су нам се укрштали путеви. Иначе, у тадашњој Југославији било је веома мало манекена. Сећам се да сам имала око тридесет реклама само у Словенији, а у Дубровник сам на снимања и ревије ишла месечно и по пет пута.

Са метар и седамдесет пет сте били у то време највиша девојка у Београду, а у свет манекенства сте ушли сасвим случајно?

– Сећам се да сам као девојчурак скидала пету с ципела да не бих била највиша на улици (смех). У то време сам се бавила гимнастиком и била сам првак Војводине. На греди сам правила “точак”, а заједно а чувеном Терезом Ђелмиш правила сам прави хаос на партеру, и све то пре Нађе Команечи! Убрзо је, међутим, почела да ми смета висина. Сећам се да су козлић морали само због мене да подижу. Тада сам дефинитивно из гимнастике прешла у манекенске воде. Било је то 1968. С родитељима сам била на летовању и на плажи ме је неко усликао и објавио ту фотографију на насловници “Спорта и света”. Као ланчана реакција уследили су позиви. То је у оно време тако ишло. Прву ревију сам радила у Дому омладине. Тамо су ме запазиле креаторке из “Партизанке” и “Зеленгоре”, па ме онда позвао чувени модни креатор Чедомир Чедомир да носим његове венчанице… За “Лиску” сам на једном снимању за сат времена променила невероватних 30 купаћих костима! Уследили су и сајмови моде у Паризу. Чувени француски модни креатор Жерар Типар по мени је креирао моделе за Кристијана Диора. Био је одушевљен мноме. Шта год да ми је “обесио”, стајало ми је савршено.

Где су манекенке излазиле у то време у Београду?

– Лети се излазило у “Мадеру” и “Клуб књижевника”, у дискотеку ”Код Лазе Шећера“ и на Шећеровићеве чувене ВИП журке. Сећам се 1972. године, седења у “Клубу књижевника” с Родом Тејлором, сјајним глумцем из Хичкокових “Птица”, који је у то време овде снимао копродукцију “Партизани”. Сви за столом смо били одушевљени његовим сатом марке “Своч”. А он је целом друштву објашњавао како је то најмодернији сат отпоран чак и на воду! Онда је у једном тренутку, онако изненада, скинуо сат и бућнуо га у чашу пуну воде. Сви до једног смо били у чуду, када га је извадио, он је и даље куцао. Пратећи нашу реакцију, одмах је шеретски додао како је сат отпоран и на гажење. Спустио га је на земљу и свом силином га згазио. Након што се зачула ломљава стакла, настао је тајац. А онда је Тејлор подигао нетакнут сат са пода и почео да се смеје. Тек смо тада приметили да је испод његове десне ципеле заправо поломљена стаклена чаша. Ма, Род је био прави шмекер! Сећам се седења и с маестралном италијанском глумицом Моником Вити. Просто ме је оборила с ногу својим држањем и енергијом… Но, оно што никада нећу заборавити су свакако моје шетње по Београду с италијанским глумцем Ђанкарлом Ђанинијем. Као добар познавалац италијанског језика сасвим је било логично да њега и његову супругу упознам с нашим градом. Била сам у чуду шта би, узимајући у обзир италијанску културу и њихово богато наслеђе, било најбоље да им покажем. Тако сам се досетила да их одведем на Калемегдан, али да им, за промену, тамо причам о Павићевим Хазарима (смех).

Било је то време када се ишло на Фест, путовало ауто-стопом на море, слушао рокенрол…

– Ја сам слушала Шарла Азнавура и нисам пропуштала ниједан Фест. Гледала сам филмове Романа Поланског, Вудија Алена. Обожавала сам његову “Ени Хол”. Кополиног “Кума” сам гледала у Италији, а када је Роберт де Ниро дошао у Београд да промовише други део “Кума”, моја другарица Тереза Ђелмиш добила је позив од наше чувене новинарке Мире Панајотовић да изађе с њим на вечеру. Сутрадан ме је позвала да ми каже како Де Ниро и није нешто посебно: “Можеш мислити, дошао је у Клуб књижевника у старкама!” Чим сам то чула, истог тренутка сам одјурила да купим старке. Мислила сам кад може Де Ниро, што не бих могла и ја. Једноставно, није више било у реду да се у “Клубу књижевника” појављујем у штиклама. Ишла сам тамо искључиво у старкама! Што се тиче путовања, никада нисам ишла ауто-стопом.

Да ли сте одлазили у Трст да набављате гардеробу?

– Иако манекенка, апсурдно, али ја сам увек радије последњи динар давала за књиге него за фармерице у Трсту. Додуше, као манекенка неретко сам се с ревија по Европи враћала с кофером пуним ствари. Једном сам се с париског сајма моде вратила с петнаест кофера пуних ствари! На царини ме је, сећам се, дочекао чувени цариник Слоба Ковачевић, а ја га гледам, па кажем: “Ово је све лична гардероба. Сву сам ја носила!” Неке од тих ствари доспеле су и на омоте легендарних албума. На првом Чорбином албуму покојни Рајко Којић носи сако који сам купила у Паризу, који је личио на оне какве је носио Шарл Азнавур, као и моје ги ларош цвикере…

Били сте међу оним одабраним, који су редовно одлазили и у чувени ВИП ресторан “Шаца”? Кога сте тамо сретали?

– Ах, “Шаца”, чувени ресторан у Шафариковој улици, у који се обавезно ишло после модних ревија. Био је до те мере ексклузиван да сте морали да испуњавате одређени дрес код да бисте ушли. Веровали или не, у ресторан нису смеле да уђу жене у панталонама. Један од честих гостију био је Здравко Чолић. Жене су биле луде за њим. Таква еуфорија се ретко виђала.

Код “Шаце” сте се срели и с Бором после његовог легендарног концерта на Ташмајдану, када је постао истинска звезда?

– То је и Борина омиљена анегдота, коју је често причао. Сећам се да се био мало нацврцао, па сам га позвала на кафу да га отрезним. Авај, уместо шећера, сипала сам му со у кафу. Увек смо се слатко смејали мом “умећу отрежњавања”. Иначе, ја сам једина жена којој је Шаца открио тајни рецепт за тартар бифтек са осамнаест зачина (смех)!

Ознаке: биљана невајда, бора, два динара друже, остани ђубре до краја, рибља чорба