Прочитај ми чланак
Гуча – У хроникама Драгачевског сабора трубача бележи се да је приредбу, од оснивања 1961, посетило више од 15 милиона гостију из матичне и 83 државе света.
По попису из 2011, варошица има 1.768 становника али су докони мештани, бројањем у глави од куће до куће, утврдили да у Гучи стално живи 1.296 душа. И у малецно место за време Сабора слије се више од пола милиона гостију, а доказ о толикој посети постоји и у архиви Савета за националну безбедност САД.
У поверљивом извештају америчке амбасаде у Београду, послатом Савету 14. августа 2009, потврђен је број од „више од пола милиона слављеника”, али уз оцену да је реч о фестивалу традиционалне српске музике у „силеџијском, пивом подмазаном амбијенту”.
Извештај је био поверљив само до августа 2011. кад је, заједно са другим јављањима намењеним Вашингтону, објављен на „Викиликсу”. Ту стоји да је аутор америчког рапорта из Гуче Џенифер Браш, у лето 2009. заменик амбасадора САД у Београду и отправник послова америчке амбасаде.
Она је почетком августа 2009. боравила овде као гост Сабора али и, истовремено, у улози домаћина оркестру америчке морнарице стационираном у Напуљу који је, под називом „Дипломате”, у Гучу послат да шири музику а не политику. Али у Драгачеву, изгледа, једно без другог не иде, што се види и из извештаја који је госпођа Браш, вративши се у Београд, послала свом министарству спољних послова.
„Амбасада је, у ’тактичком нападу’ на антиамеричко расположење, довела оркестар морнарице да свира на фестивалу трубачких оркестара у Гучи, у унутрашњости која нагиње националистима”, почиње извештач и оцењује да је то било „ризично”. Али и одмах закључује да је оркестар „доживео добродошлицу од стране званичника, чак организатора и, најважније – народа”.
Напомињући да је појављивање оркестра могло да изазове „повратну ватру, због антиамеричких погледа типичних међу учесницима догађаја”, састављач извештаја каже:
„Гуча лежи у Шумадији, централном региону Србије, где још влада јак националистички осећај и многи људи повезују САД са НАТО бомбардовањем 1999. Фестивал привлачи појединце са сличним наклоностима, заједно са странцима, стављајући их у промукао амбијент гласне музике, традиционалне српске хране печене на жару и пива на точење. Појављивање војног оркестра у белим морнаричким униформама у унутрашњости Србије могло је да призове негативне реакције учесника и штампе.”
У извештају из Гуче истиче се да је била „само једна лоша тачка у тој, перфектној седмици”:
„За време поноћног концерта који је преносио РТС, 7. августа, амерички војни оркестар придружио се групама из Словеније, Швајцарске, Румуније, Француске, Шведске, Грчке, Црне Горе, БиХ и Македоније на концерту који је уследио после локално познате ’Балканике’ и оркестра Бобана и Марка Марковића. Делом због лошег тајминга РТС-а, огромне популарности тих оркестара и лако доступног пива, маса је на крају дошла у помаму па су ’Дипломате’ дочекани звиждуцима, а неколико боца бачено је на позорницу. Ипак, како су ’Дипломате’ почели своју верзију традиционалне и популарне српске песме ’Свилен конац’ расположење масе се променило, а онда су прешли на популарну америчку музику и ’I Feel Good’ Џејмса Брауна, и посетиоци су масовно заиграли”, наведено је у дипломатском рапорту.
Томе следи закључак у којем је, између осталог, написано:
„Шега у петак увече (7. августа) и слична реакција према атлетском тиму САД на отварању Универзијаде у јулу показују да има много да се ради да би се променили погледи (перцепције) у Србији.”
Наведени текст, у нас до сада цитиран само местимице никад као целина, већ сада може да припадне бескрајном низу саборских прича под називом „Некад било”. Али Драгачевцима је подигао част у сопственим очима: за њих сучули и у Вашингтону и још им признали да за седам дана могу да угосте пола милиона људи. Тај број, ипак, и даље стоји на граници веровања.
(Политика)
