Kada god, usled brojnih dokaza i istorijskih nalaza, popusti brana istine o ulozi zagorskog mašinbravara, javlja se Javni servis – koji kao da je u obavezi da svojim sadržajima periodično pomaže očuvanju kulta o Josipu Brozu, odnosno „drugu Titu”

Poslednja odluka uprave Javnog servisa da po ko zna koji put emituju promotivni serijski program o Josipu Brozu – bezmalo posle skoro pola veka od njegove smrti – nedvosmisleno pokazuje da je za ovu pamet „drug Tito“ najznačajnija ličnost koja je hodala ovim prostorima. Recimo, na Javnom servisu, ni Sveti Sava ni Sveta Petka, ni Stefan Nemanja ni Dušan Silni, ni Tesla ni Pupin, ni Njegoš ni Vuk, nisu dobili ni približno prostora kao tvorac avnojevskih tekovina, Josip Broz.

Problem je samo u tome što bi Javni servis po programskom sadržaju trebao da bude „Javni servis građana Srbije“, on je, zbog ovakve avnojevske orijentacije, više antisrpska nego srpska televizija. Možda je osnovni razlog u činjenici da je „naš“ Javni servis pod direktnim uticajem britanskih novinskih agencija koje ga snabdevaju informacijama – a koje zbirno možemo označiti kao „Bi-Bi-Si narativ“ – i kojima je očuvanje kulta ličnosti Josipa Broza jedan od medijskih prioriteta.

Uopšte posmatrano, izgradnja „Kuće cveća“ na dedinjskoj padini, otetoj od najuglednijeg srpskog domaćina svih vremena Miloša Savčića, jasan je simbol srpske okupacije u duhu Siton-Votsonove doktrine. Ovo učenje preporučuje nužnost zapadno-katoličke supremacije na ovim prostorima nad istočno-srpskom kulturom, samim tim i hrvatsko liderstvo.

Zbog toga je „naš“ – a u stvari britanski Javni servis – u obavezi da periodično pomaže svojim programskim sadržajem očuvanju oronulog kulta Hrvata Josipa Broza. Posebno kada popusti brana istine o istorijskoj ulozi ovog zagorskog mašinbravara i kada smrad ustajalog mulja iz njegove biografije zapljusne srpsku javnost. Tada počinje besomučno repriziranje partizanskih filmova na Javnom servisu ili emitovanje dokumentarnih emisija o presudnim bitkama druga Tita. Tako je i u slučaju aktuelnog serijala „Tito – između istoka i zapada“.

Brozova nedela

Program o Josipu Brozu koji se emituje u poslednje dve decenije na Javnom servisu nije onako propagandno vulgaran kao nekada kada je „drug Tito“ proglašavan počasnim članom Akademije, jednim od najvećih socijalističkih mislilaca u istoriji uz Marksa i Lenjina, najčitanijim piscem u bibliotekama, najmudrijim vojnim strategom ili najvećim državnikom u modernoj istoriji.

Danas se nekadašnji najveći sin naših naroda i narodnosti prikazuje u znatno umerenijem i inteligentnijem obliku, ali sa istim ciljem simboličke identifikacije srpske okupacije. Danas nam „naš“ Javni servis preko čestih serijala o Brozu poručuje kako ipak – i pored svih zločina i nepravdi prema srpskom narodu – „treba razumeti druga Tita, jer je njegova politika bila jedina moguća“.

Poručuju nam: „nije mnoge stvari znao drug Tito“, „lagali su ga“, „nije mogao da zapuši svaku rupu“ i slično; jer da je drug Stari otkrio šta mu rade iza leđa – letelo bi svačije perje na sve strane! Zato ipak treba očuvati dedinjski mauzolej austrougraskog podnarednika Josipa Broza kao najmonumentalniji sekularni hram u Srbiji. Ipak je on deo naše prošlosti, hteli mi to ili ne hteli…. Mizerno, čak i od Javnog servisa…

Ako je već Javni servis posle dolaska na čelo tandema Bujošević-Stefanović postao leglo soroševskog internacionalizma čiji je ideološki iskaz – jugotitoizam a umetnički izraz – NATOart, bilo bi krajnje vreme da snime jedan pošteni istorijski serijal o nevinim levičarskim žrtvama koje je denuncirao ili pobio upravo partijski drug i ratni saborac ovih žrtava, Josip Broz, prvo kodno nazvan „Valter“, a onda „Tito“.

Ako već ne žele da snime serijal o pobijenim nevinim Srbima u Užičkoj republici (recimo, pisac i novinar Živojin Pavlović „Ždrebe“ ili slikar i vajar Mihailo Milovanović), o civilnim žrtvama „pasjih grobalja“ i „lijevih skretanja“, o masovnim streljanjima građanske klase po Srbiji po oslobođenju (recimo, univerzitetski profesor i slikar Branko Popović, pesnik i esejista Svetislav Stefanović, profesor i pisac Grigorije Božović), o partizanskoj egzekuciji par stotina sveštenoslužitelja i arhijereja Srpske pravoslavne crkve sa mitropoliotom Joanikijem Lipovcem na čelu, o vojnički besmislenoj klanici Sremskog fronta ili o nevinim mučenicima Golog otoka, bilo bi za Javni servis bar minimalno pošteno da snime serijal o Brozovim žrtvama sa njihove, odnosno sa „leve“ strane.

Kako bi samo to bio dugačak serijski program! Recimo, mnogi koje je Josip Broz potkazao i tako poslao u smrt ili na tešku robiju po sibirskim gulazima ili po logorima Gestapoa: dr Sima Marković, Milan Gorkić, Petko Miletić, Mustafa Golubić, Čeda Popović, Filip Filipović, Đuro Cvijić, Kosta Novaković, Vladimir Ćopić, Jovan Mališić, Radomir Vujović i drugi, uključujući čak i njegove dve bivše supruge, Pelagiju Belousovu i Luciju Bauer.

Danas se Broz prikazuje u znatno umerenijem i inteligentnijem obliku, ali sa istim ciljem simboličke identifikacije srpske okupacije

Možda bi Javni servis mogao da snimi serijal o mnogim levičarima koje je likvidirao upravo komunista Josip Broz. Serijal o „španskim borcima“, o predratnim komunistima ili o partizanskim borcima: svi koji su bili žrtve „druga Tita“. Recimo, Ratko Pavlović „Ćićko“, Čeda Kruševac, Blagoje Parović, Rifat Burdžević, August Cesarec, Božidar Adžija, Ognjen Prica, Otokar Keršovani, Rade Končar, Marko Orešković, Ivo Lola Ribar, Josip Kraš, Žikica Jovanović „Španac“, Petar Drapšin, dr Mladen Stojanović, Nikola Demonja, Ivan Milutinović i mnogi drugi…

A posle rata, vrlo verovatno Arsa Jovanović, Bata Uvalić, Krcun Penezić, Radoš Jovanović „Selja“ i drugi. Postoji značajni opus istorijske literature na ovu tematiku, ali ne postoji volja uprave Javnog servisa. Zašto bi rizikovali – možda ne bi postojala saglasnost britanskih kolonizatora da se činjeničnom istinom zaljuljaju temelji Brozovog kulta?

Sud „Bi-Bi-Si-ja“

Verovatno da bi poslednja događanja oko filma „Đeneral“ bila pravi pokazatelj britanskog uticaja na očuvanje nasleđenog narativa iz avnojevske Jugoslavije. U komentaru britanske medijske kuće „Bi-Bi-Si“ za srpsko tržište mogli smo iz pera Slobodana Maričića da pročitamo kako „za tezu o saradnji ustaša i partizana nema dovoljno izvora“, iako autor priznaje da su postojali kontakti tokom rata između vlasti NDH i partizanskih komandanata (ova komunikacija se pominje u filmskoj radnji na osnovu istorijske dokumentacije).

Takođe smo mogli da pročitamo kako general Mihailović nije moralno rehabilitovan, već je sud samo odlučivao o tome da li je Mihailović imao fer i pravedno suđenje. Pre bilo kakvog odgovora na argumente koji su izneti u britanskom mediju za srpsko govorno područje, treba postaviti etičko pitanje: ima li danas „Bi-Bi-Si“ ikakvo pravo da komentariše moralno-istorijski aspekt u filmu Đeneral?

Obzirom na to da je u ovom filmu prikazan istorijski događaj kada za vreme rata baš „Bi-Bi-Si“ emituje besprizornu medijsku laž, tendenciozno pripisujući četničke podvige protiv nemačke komande Titovim partizanima. Upravo se u Srbiji toga doba odomaćila izreka „Lažeš kao Bi-Bi-Si“, a ništa drugačije nije ni danas, kada se baš preko ove moćne medijske kuće prikrivaju mnoga nepočinstva – kako piše u mnogim Epstinovim dokumentima. Zašto bi se verovalo nekome ko stoji iza gomile očiglednih i zlonamernih falsifikata?

Argument kako nema dovoljno izvora o saradnji između ustaša i komunista tokom rata, koja je prikazana u filmu, lako je pobiti konkretnim istorijskim dokazima. Ako zanemarimo veliki broj „četničkih“ dokumenata koji govore o ovoj saradnji, dovoljno je da uzmemo u obzir izveštaj britanskog generala Armstronga koji on šalje Savezničkoj komandi u Kairo, i koji potvrđuje ovu saradnju.

Pošto film „Đeneral“ obuhvata period druge polovine 1943. godine kada je general Armstrong boravio u ratnom štabu generala Mihailovića, onda su u filmskoj verziji Armstrongove pisane reči iz izveštaja prebačene u živu konverzaciju gde ih izgovara glumac Stevan Mrđenović, koji tumači lik ovog britanskog visokog oficira.

Postoji bar pet nemačkih dokumenata koji potvrđuju ratnu saradnju između ustaša i partizana

Takođe postoji bar pet nemačkih dokumenata koji potvrđuju ratnu saradnju između ustaša i partizana, u jednom čak piše kako se ustaše i partizani „rame uz rame“ bore protiv Dangićevih i Račićevih četnika u Istočnoj Bosni. Ako je autor komentara na portalu „Bi-Bi-Si“ bio neinformisan oko svih istorijskih događaja, mogao je da nepristrasno pozove u pomoć zdravu logiku.

Kao takvom, sigurno su mu poznati „Martovski pregovori“ koje su se tokom marta, aprila i maja 1943. godine vodili u Gornjem Vakufu, Sarajevu i Zagrebu između visoke partizanske delegacije (Koča Popović, Vladimir Velebit i Milovan Đilas) i vojnog vrha Vermahta (general Horstenau i general Dipold). Ako je partizanski vrh sarađivao sa centralnim zlom – nemačkim nacistima, onda je logično da je bar u istom periodu sarađivao i sa njihovim slugama – hrvatskim ustašama.

Krvavi trag

Tek bi za drugi argument kako je general Mihailović rehabilitovan samo po pitanju spornog sadržaja sudskog procesa – a nikako i moralno – mogli reći da je skandalozan. Prvo, čak i da je smisao našeg zakona o rehabilitaciji intoniran u duhu koji proizilazi iz tvrdnje novinara medijske kuće „Bi-Bi-Si“, opet bismo mogli zaključiti kako je tvrdnja britanskog autora u sukobu sa zdravom logikom i bez osnovnog poznavanja pravnih normi.

Ako je nekome suđeno pristrasno i ideološki, bez elementarnih prava na poštenu odbranu i pravednu presudu, onda logično proizilazi da su argumenti u optužnici falsifikovani i neistiniti. Samim tim pada u vodu bilo koji „dokaz“ iz optužnice, što uzrokuje nevinost optuženog: odavde logično proizilazi i njegova moralna rehabilitacija.

Međutim, sadržaj našeg Zakona o rehabilitaciji je mnogo rigorozniji i precizniji. Zakon doslovce kaže da je nemoguća nečija rehabilitacija ako je ta osoba počinila ratne zločine, bez obzira da li je imala ili nije imala pošteno i pravedno suđenje. Dakle, da su postojali ratni zločini generala Mihailovića – ne bi bio rehabilitovan.

Punih osam godina je Viši sud u Beogradu pokušavao da „prišije“ Draži bilo kakav zločin, ali nije uspeo jer zločina nije bilo. Kao što nije bilo ni kolaboracije. Zato je đeneral Mihailović moralno rehabilitovan, a ne zbog proceduralnih aljkavosti ili zbog formalnih propusta. Da je, recimo, taj isti Viši sud iz Beograda potrošio toliko energije i vremena na istraživanje i dokazivanje ustaškog genocida nad srpskom nejači – danas bismo imali mnogo više saznanja o ovoj velikoj nacionalnoj tragediji.

Mogao je isti sud da se tokom tih osam godina pozabavi i komunističkim zločinima nad srpskim civilima – opet bismo više znali i o ovom pogromu. Problem je u tome što bi ih kod svakog pokušaja iskopavanja sakrivene istorije krvavi trag uvek vodio prema stanovniku „Kuće cveća“. Šta bi im posle toga rekao britanski ambasador? Šta bi posle toga snimao Javni servis? Bolje je ovako, neka ostane i dalje okupacija…

Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Protiv avnojevskog sveta”. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor: novi standard

Oznake: javni servis, Josip Broz Tito