Pročitaj mi članakRedakciji Srbin info dostavljeno je obraćanje profesora sa Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu, u kojem se iznose ozbiljne optužbe o višegodišnjoj nezakonitoj praksi u načinu polaganja ispita iz Mikrobiologije i Kliničke mikrobiologije. Ovo su ujedno i teme koje su se poslednjih meseci sporadično pojavljivale i u medijima. Prema navodima autora, sporna praksa je potvrđena nalazima inspekcija, mišljenjima nadležnih institucija i sudskim presudama, ali uprkos tome nije prekinuta, već je, kako se ističe, sistemski prikrivana. Tekst koji sledi prenosimo u celosti, bez ikakvih izmena.
,,Na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu već godinama se sprovodi praksa polaganja pojedinih ispita koja je, prema nalazima više nezavisnih institucija i sudskim presudama, u suprotnosti sa zakonom, opštim aktima i akreditacionim standardima. Uprkos tome, ova praksa nije prekinuta, već je vremenom dodatno institucionalno prikrivena kako bi se polaganje ispita iz predmeta Mikrobiologija i Klinička mikrobiologija nastavilo na nezakonit način. Ignorisanje stava statutarne komisije Univerziteta u Beogradu, Sindikata, sudskih presuda, nalaza inspekcija, mišljenja Zaštitnika građana i ozbiljna upozorenja struke su dokaz da više nije moguće govoriti o slučajnosti. Zato tražimo odgovor na ključno pitanje: šta se zaista krije iza toga, ko je zapravo ispitivač, čemu služi profesor, šta je cilj nezakonitog sprovođenja ispita?
Ovakvo stanje ne bi smelo da se tretira kao administrativni propust ili akademsko pravilo bez pravne forme, ili „samo“ organizaciona nepravilnost, jer je ovde u pitanju „praksa“, čiji se detalji kriju od studenata i javnosti? Zato se nameće pitanje, ako je sve to navodno ispravno, zašto nijedan dekan ne sme to i da potpiše?
Ako je postalo prihvatljivo da profesor u ulozi ispitivača:
– ne zna i ne sastavlja ispitna pitanja
– ne prisustvuje ispitu
– ne vidi i ne identifikuje studenta tokom polaganja ispita
– nema mogućnost da oceni rezultate ispita
– ali svojim potpisom „overava“ ishod ispita,
onda se mora postaviti suštinsko pitanje – čemu služe profesori i njihovi lažni zapisnici?
Ako ispit sprovode asistenti i saradnici koji nemaju to ovlašćenje po Zakonu, zašto se to ne kaže javno i zašto oni ne potpisuju ispitnu dokumentaciju?
Ako je to „efikasniji model“, zašto se ne unese u pravilnike?
Ako je to u skladu sa Zakonom, zašto nijedan dekan ne potpiše ovo pravilo?
Odgovor je očigledan – zato što znaju da je nezakonito!!!
Dakle, Ministarstvo zna šta se dešava, inspekcijski organi su utvrdili činjenice, Zaštitnik građana je upozorio na nezakonitost, a sud doneo pravosnažnu presudu, što znači da svaki dalji nastavak iste prakse prestaje da bude pitanje slučajnog propusta ili institucionalne tromosti. Ovo više nije slabosti sistema, već svesna odluka da se ništa ne promeni, odluka da se greške sakriju.
Praksa se ne prekida upravo zato što bi njen prekid značio javno priznanje da je obrazovni proces, godinama unazad, potencijalno kompromitovan. To bi neminovno otvorilo pitanje ne samo formalne ispravnosti stečenih diploma i ocena, već suštinskog kvaliteta znanja koje su budući lekari stiču iz ovih predmeta.
Ali, izgleda da od ovog odgovora sistem beži po svaku cenu.
Jer, ukoliko se prihvati činjenica da profesori nisu formulisali ispitna pitanja, nisu neposredno ispitivali studente, nisu prisustvovali i sproveli proveru znanja, ali su potpisali ispitnu dokumentaciju čiji se podaci unose u diplome doktora medicine, onda se ruši osnovna pretpostavka lične akademske odgovornosti u medicinskom obrazovanju, a to je da je svaki student – budući lekar prošao kroz rigoroznu, ličnu i odgovornu edukaciju i proveru znanja. To više ne predstavlja izolovan akademski problem. Zbog potencijalno strašnih posledica to je sada i problem javnog zdravlja, problem svakog građanina.
Da li upravo tu nastaje ono što se ne sme prećutati: saučesništvo pojedinaca i institucija u neadekvatnom obrazovanju lekara, a radi partikularnih interesa ili sitne trgovine uticajem? Saučesništvo ne podrazumeva nužno aktivnu zloupotrebu, već svesno nepreduzimanje radnji onda kada su one jasno nezakonite, dokumentovane i štetne za društvo. Svako ko je znao, a nije prekinuo praksu, postao je deo lanca odgovornosti.
Mikrobiologija i Klinička mikrobiologija nisu sporedni predmeti niti „usputna“ znanja, već discipline koje čine osnovu razumevanja bakterijskih, gljivičnih, virusnih i parazitarnih infekcija, antibiotske terapije, rezistencije i kontrole njihovog širenja u društvu, ali i u zdravstvenim ustanovama. Kobne posledice takvog saučesništva se kasnije vide u bolnicama, tamo gde se leče najranjiviji pacijenti, jer, intrahospitalne infekcije ne opraštaju neznanje. Lekar koji nije adekvatno naučio da ih prepozna, spreči ili leči pravovremeno, postaje deo problema, a ne deo rešenja. Neprepoznavanje izvora infekcije, nerazumevanje mehanizama antibiotske rezistencije i pogrešan izbor terapije ne predstavljaju teorijske greške, već konkretne kliničke propuste koji direktno doprinose mogućem smrtnom ishodu koji je mogao da se spreči. Zato, lekar koji, tokom studija nije stekao adekvatno znanje iz kliničke mikrobiologije, osim što je akademski neosposobljen, on postaje potencijalno opasan po pacijenta. Ne zato što je zlonameran, već zato što je neuk. Oni koji su mu omogućili takvo (ne)znanje ne samo da su saučesnici, nego su direktno odgovorni za svaki takav ishod nastao kao posledica neadekvatnog lečenja. Sadašnjom “praksom” se takve posledice ne sprečavaju, ne uočavaju se na ispitima, niti u zapisnicima o polaganju ispita, već u praksi i bolničkim sobama.
Zato su najneprijatnija pitanje ujedno i najneizbežnija:
Da li se ćutanjem o nezakonitoj i prikrivenoj praksi u obrazovanju lekara direktno ugrožavaju životi pacijenata? Da li sistem, štiteći sebe od odgovornosti, prihvata rizik da će posledice takvog neadekvatnog obrazovanja biti povećana smrtnost pacijenata od infekcija? U tom kontekstu, nastavak nezakonite prakse je svestan izbor same institucije Medicinskog fakulteta, njegovih dekana, posebno što je ona utvrđena, dokumentovana i potvrđena od strane nadležnih institucija. Da li to znači da svi oni koji su upoznat sa nezakonitošću, a ne reaguju u okviru svojih ovlašćenja, postaju saučesnici, čak i u smrti pacijenata koja je mogla da se spreči. Naši građani imaju pravo da znaju da li se za znanje budućih lekara sprovodi pogubna praksa na Medicinskom fakultetu i njegovoj zvaničnoj katedri Mikrobiologija? Zato ona traje decenijama, urušava temelje obrazovanja, briše autonomiju univerzitetskih profesora? Zašto se ista koristi da bi se varali studenati i institucije, a skupu cenu plaćali pacijenti zbog potencijalnih lekarskih grešaka ili komplikacija koje su mogle da se izbegnu?“
Redakcija Srbin info će u narednom periodu detaljno ispitati sve navode iz ovog obraćanja.
Pitanja redakcije Srbin info već danas biće upućena sadašnjoj vršiteljki dužnosti dekana, Nataši Milić, kao i bivšoj dekanki Tatjana Simić, NAT-u, Prosvetnoj oinspekciji, Katedri za Mikrobiologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu.
O njihovim odgovorima i svim daljim saznanjima javnost će biti blagovremeno obaveštena.
