Редакцији Србин инфо достављено је обраћање професора са Медицински факултет Универзитета у Београду, у којем се износе озбиљне оптужбе о вишегодишњој незаконитој пракси у начину полагања испита из Микробиологије и Клиничке микробиологије. Ово су уједно и теме које су се последњих месеци спорадично појављивале и у медијима. Према наводима аутора, спорна пракса је потврђена налазима инспекција, мишљењима надлежних институција и судским пресудама, али упркос томе није прекинута, већ је, како се истиче, системски прикривана. Текст који следи преносимо у целости, без икаквих измена.

,,На Медицинском факултету Универзитета у Београду већ годинама се спроводи пракса полагања појединих испита која је, према налазима више независних институција и судским пресудама, у супротности са законом, општим актима и акредитационим стандардима. Упркос томе, ова пракса није прекинута, већ је временом додатно институционално прикривена како би се полагање испита из предмета Микробиологија и Клиничка микробиологија наставило на незаконит начин. Игнорисање става статутарне комисије Универзитета у Београду, Синдиката, судских пресуда, налаза инспекција, мишљења Заштитника грађана и озбиљна упозорења струке су доказ да више није могуће говорити о случајности. Зато тражимо одговор на кључно питање: шта се заиста крије иза тога, ко је заправо испитивач, чему служи професор, шта је циљ незаконитог спровођења испита?

 Овакво стање не би смело да се третира као административни пропуст или академско правило без правне форме, или „само“ организациона неправилност, јер је овде у питању „пракса“, чији се детаљи крију од студената и јавности?  Зато се намеће питање, ако је све то наводно исправно, зашто ниједан декан не сме то и да потпише?

Ако је постало прихватљиво да професор у улози испитивача:
– не зна и не саставља испитна питања
– не присуствује испиту
– не види и не идентификује студента током полагања испита
– нема могућност да оцени резултате испита
– али својим потписом „оверава“ исход испита,

онда се мора поставити суштинско питање – чему служе професори и њихови лажни записници?

Ако испит спроводе асистенти и сарадници који немају то овлашћење по Закону, зашто се то не каже јавно и зашто они не потписују испитну документацију?

Ако је то „ефикаснији модел“, зашто се не унесе у правилнике?

Ако је то у складу са Законом, зашто ниједан декан не потпише ово правило?

Одговор је очигледан – зато што знају да је незаконито!!!

Дакле, Министарство зна шта се дешава, инспекцијски органи су утврдили чињенице, Заштитник грађана је  упозорио на незаконитост, а суд донео правоснажну пресуду, што значи да сваки даљи наставак исте праксе престаје да буде питање случајног пропуста или институционалне тромости. Ово више није слабости система, већ свесна одлука да се ништа не промени, одлука да се грешке сакрију.

Пракса се не прекида управо зато што би њен прекид значио јавно признање да је образовни процес, годинама уназад, потенцијално компромитован. То би неминовно отворило питање не само формалне исправности стечених диплома и оцена, већ суштинског квалитета знања које су будући лекари стичу из ових предмета.

Али, изгледа да од овог одговора систем бежи по сваку цену.

Јер, уколико се прихвати чињеница да професори нису формулисали испитна питања, нису непосредно испитивали студенте, нису присуствовали и спровели проверу знања, али су потписали испитну документацију чији се подаци уносе у дипломе доктора медицине, онда се руши основна претпоставка личне академске одговорности у медицинском образовању, а то је да је сваки студент – будући лекар прошао кроз ригорозну, личну и одговорну едукацију и проверу знања. То више не представља изолован академски проблем. Због потенцијално страшних последица то је сада и проблем јавног здравља, проблем сваког грађанина.

Да ли управо ту настаје оно што се не сме прећутати: саучесништво појединаца и институција у неадекватном образовању лекара, а ради партикуларних интереса или ситне трговине утицајем? Саучесништво не подразумева нужно активну злоупотребу, већ свесно непредузимање радњи онда када су оне јасно незаконите, документоване и штетне за друштво. Свако ко је знао, а није прекинуо праксу, постао је део ланца одговорности.

Микробиологија и Клиничка микробиологија нису споредни предмети нити „успутна“ знања, већ дисциплине које чине основу разумевања бактеријских, гљивичних, вирусних и паразитарних инфекција, антибиотске терапије, резистенције и контроле њиховог ширења у друштву, али и у здравственим установама. Кобне последице таквог саучесништва се касније виде у болницама, тамо где се лече најрањивији пацијенти, јер, интрахоспиталне инфекције не опраштају незнање. Лекар који није адекватно научио да их препозна, спречи или лечи правовремено, постаје део проблема, а не део решења. Непрепознавање извора инфекције, неразумевање механизама антибиотске резистенције и погрешан избор терапије не представљају теоријске грешке, већ конкретне клиничке пропусте који директно доприносе могућем смртном исходу који је могао да се спречи. Зато, лекар који, током студија није стекао адекватно знање из клиничке микробиологије, осим што је академски неоспособљен, он постаје потенцијално опасан по пацијента. Не зато што је злонамеран, већ зато што је неук. Они који су му омогућили такво (не)знање не само да су саучесници, него су директно одговорни за сваки такав исход настао као последица неадекватног лечења. Садашњом “праксом” се такве последице не спречавају, не уочавају се на испитима, нити у записницима о полагању испита, већ у пракси и болничким собама.

Зато су најнепријатнија питање уједно и најнеизбежнија:

Да ли се ћутањем о незаконитој и прикривеној пракси у образовању лекара директно угрожавају животи пацијената? Да ли систем, штитећи себе од одговорности, прихвата ризик да ће последице таквог неадекватног образовања бити повећана смртност пацијената од инфекција? У том контексту, наставак незаконите праксе  је свестан избор саме институције Медицинског факултета, његових декана, посебно што је она утврђена, документована и потврђена од стране надлежних институција. Да ли то значи да сви они који су  упознат са незаконитошћу, а не реагују у оквиру својих овлашћења, постају саучесници, чак и у смрти пацијената која је могла да се спречи. Наши грађани имају право да знају да ли се за знање будућих лекара спроводи погубна пракса на Медицинском факултету и његовој званичној катедри Микробиологија? Зато она траје деценијама, урушава темеље образовања, брише аутономију универзитетских професора? Зашто се иста користи да би се варали студенати и институције, а скупу цену плаћали пацијенти због потенцијалних лекарских грешака или компликација које су могле да се избегну?“

Редакција Србин инфо ће у наредном периоду детаљно испитати све наводе из овог обраћања.

Питања редакције Србин инфо већ данас биће упућена садашњој вршитељки дужности декана, Наташи Милић, као и бившој деканки Татјана Симић, НАТ-у, Просветној оинспекцији, Катедри за Микробиологију Медицинског факултета у Београду.

О њиховим одговорима и свим даљим сазнањима јавност ће бити благовремено обавештена.

Извор: Србин инфо

Ознаке: актуелно, катедре, лекари, Медицински факултет, незаконитости, професори