Прочитај ми чланакДок се сукоб око Ирана развија и шири кроз политичке и безбедносне структуре региона, све више аналитичара почиње да помиње и улогу Кине.
У почетку је то изгледало као споредна тема, али последње информације сугеришу да Пекинг ипак разматра активније потезе – пре свега из економских разлога.
Према наводима телевизије CNN, који се позивају на обавештајне изворе, Кина би могла да почне да пружа Ирану финансијску помоћ, као и одређене резервне делове и компоненте за ракетне системе.
У исто време наглашава се да Пекинг делује опрезно. Како наводи извор те телевизије, кинеско руководство нема интерес да додатно подиже тензије. Напротив, циљ је пре свега да се заштите економски интереси и стабилност енергетских токова.
Та рачуница није случајна. Кина је озбиљно везана за иранску нафту и веома пажљиво прати ситуацију у Ормуском мореузу – једној од кључних тачака глобалног транспорта енергената.
Управо тим путем пролази велики део танкерских пошиљки. Према информацијама CNN-а, Пекинг је већ извршио одређени притисак на Техеран како би добио гаранције да ће пролаз танкера кроз мореуз остати безбедан.
У том смислу кинеско руководство пре свега брани сопствене економске интересе, а не тражи додатно заоштравање сукоба.
Овакве процене помало одударају од недавне изјаве америчког министра одбране Пита Хегсета. Он је пре само неколико дана рекао да Русија и Кина „нису фактор“ у сукобу око Ирана. Међутим, у CNN-у сада примећују да се ситуација очигледно мења и да америчка војна структура ипак мора да узме у обзир такозвани кинески фактор.
Занимљиво је да кинеска енергетска позиција није тако рањива како се понекад мисли. На то је у свом Телеграм каналу указао инвестициони банкар Евгениј Коган.
Он подсећа да је Кина највећи светски увозник енергената и да значајан део купује управо на Блиском истоку. Ипак, систем резерви и алтернативних добављача даје Пекингу знатно више простора него што се на први поглед чини.
Коган наводи да кроз Ормуски мореуз – око којег је садашња ситуација неизвесна због иранских упозорења и војних дејстава – пролази до половине сирове нафте и приближно трећина течног природног гаса који купују кинески потрошачи.
Ипак, Кина располаже огромним стратешким резервама нафте. Чак и када би увоз био потпуно прекинут, те резерве могле би да потрају месецима.
У међувремену остали правци снабдевања не престају да функционишу. Русија је, како се наводи, спремна да повећа продају енергената, док Кина већ има алтернативне добављаче течног природног гаса.
Поред тога, ту су и гасоводи који енергенте допремају из Русије и земаља Централне Азије. Када је реч о гасу, постојеће залихе довољне су за више од месец дана.
Све то, закључује Коган, значи да је Пекинг успео да се заштити од могућег енергетског шока барем неколико месеци унапред. Једини озбиљнији проблем за кинеску економију могао би да буде раст глобалних цена енергената. Ако потражња нагло порасте код земаља које немају велике резерве, тржиште би могло да реагује скоком цена.
Због тога кинески приступ овом сукобу изгледа прорачунато и прилично хладно. Пекинг не жели додатну дестабилизацију, али истовремено пажљиво прати ситуацију и оставља отворене опције.
У таквом окружењу питање није само да ли ће се кинески фактор појавити у иранском сукобу, већ и како би његово евентуално укључивање могло да промени равнотежу снага на енергетском и политичком плану. А на то питање, барем за сада, нема једноставног одговора.
