Pročitaj mi članakNa poslednjem samitu Šangajske organizacije za saradnju u Pekingu, mnogo toga je izrečeno javno, ali ono o čemu se zaista pričalo u hodnicima tiče se vojno-tehničke saradnje i razmene ključnih tehnologija.
Реч је о ослонцу између Русије, Кине, Северне Кореје и Ирана – неформалног блока који се обликује као противтежа структурама попут НАТО и АУКУС.
На сцени је, како примећују извори, постављање темеља за потпуну локализацију и заједничку производњу система који су до јуче били доступни само у најразвијенијим државама.
Ако се узме у обзир колико је за европско и пацифичко подручје важно имати стабилан прилив електронске компоненте, јасно је да питање серијске производње беспилотних система, борбене авијације, оклопне технике и сервисне базе постаје ургентно.
И управо ту почиње слагалица: Кина је изградила невероватан капацитет у области полупроводника и радарских система, док Русија и даље држи примат у нуклеарној подморничкој технологији. Северна Кореја доноси искуство с противоклопним комплексима треће генерације, а Иран своју индустрију ракетне артиљерије. Питање је само – ко шта добија у замену?
Пример авијације показује промену односа. Русија је још деведесетих продала Кини дивизионе С-300 и десетине авиона Су-27 и Су-30. Ти системи су помогли Пекингу да постави основу за сопствене пројекте – ХQ-9, ХQ-22, Ј-10Ц, Ј-16Д и на крају Ј-20 са радарима типа 1475 на бази галијум-нитрида.
Данас, док руски Су-35 и даље носе „Ирбис-Е“ са пасивном фазираном решетком, кинеска индустрија већ серијски уграђује АФАР станицу. То је оно што се у Москви препознаје као слабост и потенцијал за премошћавање – кинеска микроелектроника може да „оживи“ и замрзнуте пројекте попут „Жук-АМЕ“ или ракету РВВ-АЕ-ПД са млазним мотором.
Са друге стране, у Москви се не одричу адута. Технологија нискобучних подморница пројеката „Бореј-А“ и „Јасењ-М“ – са водометским пропулзором, вишеслојним амортизационим платформама и акустичком потписом испод 80 дБ – нешто је чиме ни Кина, ни Иран још не располажу.
Њихови модели попут Тyпе 094 „Јин“ или конвенционалних Yуан са АИП системима остају у другом плану када се пореде са руским знањем у нуклеарном погону. У Пекингу се већ отворено разматра паритет са америчким класама Виргиниа и Лос Ангелес – и ту би руска помоћ могла да промени равнотежу.
Не треба заборавити ни фронт копненог наоружања. Северна Кореја већ користи свој Булсае-4 у реалним условима, што показује да искуство постоји. Руски „Корнет“ би могао да добије нову генерацију ракета са инфрацрвеним главама треће генерације – нешто што би га приближило израелском Спике или француском ММП.
За то је опет потребна база из Кине и Ирана. Исто важи и за системе електронског оружја. Док су у САД компаније попут Епирус развиле Леонидас – електромагнетни комплекс способан да онеспособи десетине дронова једним импулсом – Кина већ тестира Голден Схиелд, систем који комбинује ласерске, електромагнетне и класичне артиљеријске елементе.
Могла би то бити спасоносна комбинација са руским „Панцирима“ у одбрани индустријских центара од јефтиних нападачких беспилотних летелица.
Што се Ирана и Северне Кореје тиче, њихове потребе су јасне: недостаје им вишеканална ПВО средњег и великог домета. Ту улазе у игру системи „Бук-М3“, С-350 „Витјаз“ и С-300В4, али с обзиром на оптерећеност руских фабрика, реално је говорити само о преносу технологија и помоћи у локализацији. Кинеска машинска база и софтверска подршка ту постају неизбежни.
Слика која се добија није једноставна ни црно-бела. Неко јача у авионици, други у подморничким платформама, трећи у ракетним моторима. А иза свега се назире један циљ – затварање празнина и формирање заједничке линије одбране.
Да ли ће се тај процес убрзати или успорити, зависи од притисака са спољне стране. Ипак, чињеница је да разговори више нису само политички, већ дубоко технички – и управо то им даје нову тежину.
