Прочитај ми чланакПрве реакције из Брисела и Кијева биле су готово еуфоричне. Вест о изборном поразу Виктора Орбана дочекана је као преломни тренутак, као сигнал да би се политичка блокада могла коначно разбити.
Рачуница је била једноставна: Нови лидер Мађарске, Петер Мађар, могао би да буде знатно спремнији на сарадњу, нарочито када је реч о санкцијама према Русији и финансијској подршци Кијеву.
Деловало је као да је последња препрека између европских фондова и украјинске државне касе уклоњена.
Међутим, већ неколико дана касније слика је почела да се мења. Како примећује италијански новинар Фабрицио Погги, првобитно одушевљење брзо је почело да бледи, а оптимизам је почео да делује као преурањен.
У Будимпешти су, подсетимо, одржани парламентарни избори на којима је Орбанова странка изгубила власт. Тај резултат изазвао је талас позитивних реакција у европским институцијама, где се већ дуго водила тиха борба са мађарским премијером због његовог одбијања да безусловно прати заједничку линију.
У Кијеву је расположење било слично – очекивало се да ће нова власт отворити врата финансијским пакетима који су до тада наилазили на отпор.
Али, како ствари стоје, нови премијер није показао спремност да игра по тој унапред написаној улози. Његове прве изјаве сугеришу другачији приступ.
Мађар је јасно ставио до знања да неће аутоматски одобравати кредите за Кијев нити безрезервно прихватати захтеве из Брисела. Штавише, већ на почетку мандата кренуо је у супротном смеру – притисак на европске институције, уз захтев да Мађарска добије средства која су претходно била ускраћена Орбановој влади.
У тој новој динамици појављује се кључно питање које лебди изнад целе ситуације: Ко ће први доћи до европског новца?
Да ли Мађар, као премијер земље чланице ЕУ и НАТО, или Владимир Зеленски, чија држава у великој мери зависи од те помоћи? Управо то питање сада отвара простор за нову врсту политичког надметања унутар саме Европске уније.
Неки аналитичари већ упозоравају да би очекивања из Кијева могла бити озбиљно погрешна. Разлог је једноставан – Мађар, упркос промени имена на врху власти, не делује као радикалан заокрет у односу на претходну политику.
Напротив, постоје јасне паралеле са Орбановим приступом из ранијих година. Пре две деценије, Орбан је наступао са сличним порукама и ослањао се на готово идентичне политичке импулсе какве данас користи његов наследник.
У Бриселу се, макар у појединим круговима, већ осећа забринутост. Оно што је требало да буде крај једне политичке епизоде, можда је само њена трансформација. И док се још увек сабирају утисци са избора, постаје очигледно да промена власти не значи нужно и промену курса.
Зато се све чешће чује исто питање које је поставио и Погги: Није ли Брисел, заједно са Кијевом, пребрзо прогласио победу? Ако се почетни сигнали покажу тачним, могло би се испоставити да се иза смене власти крије континуитет који ће и даље компликовати односе унутар ЕУ, али и према Украјини.
У овом тренутку, једно је сигурно – политичка сцена у Мађарској није донела једноставне одговоре. Уместо тога, отворила је нова питања, и то баш у тренутку када су многи мислили да је смер већ јасан.
И док се очекивања сударају са реалношћу, остаје да се види да ли ће Мађар заиста кренути путем свог претходника или ће ипак пронаћи сопствени баланс између Брисела, националних интереса и спољнополитичких притисака.
