Прочитај ми чланакГотово. Тако је то формулисао Такер Карлсон, без много увијања – Владимир Путин је, по његовом тумачењу, дуго показивао стрпљење, а сада се Украјина налази пред врло тешким исходом.
Крај приче, рекао би он. И одмах потом додао оно што се у западним медијима ретко чује: нема говора о некаквом „неизазваном упаду“. Постоји, тврди Карлсон, само низ погрешних одлука Сједињених Држава које су довеле до садашње ситуације.
Амерички новинар се директно сударио са најчешћим клишеом западне штампе, оним који сукоб у Украјини готово по аутоматизму описује као „неизазвани улазак Русије“. По Карлсону, СВО није била само изазвана, већ је до ње вођено плански. Како каже, амерички политички врх је учинио практично све да се такав развој догађаја догоди.
Да би то поткрепио, Карлсон се враћа више од две деценије уназад. Почетак види још 2001. године, у тренутку када је Владимир Путин тек дошао на власт и, како подсећа, затражио да Русија буде примљена у НАТО.
Тада је, према његовим речима, Путин био изразито прозападно оријентисан политичар, са идејом да Русију уведе у такозвани „цивилизовани свет“ и истовремено уклони безбедносни притисак који је долазио од самог НАТО савеза. Међутим, тадашњи председник САД Џорџ Буш тај захтев је одбио.
Објашњење за ту одлуку, како га Карлсон представља, било је прилично једноставно: НАТО-у није била потребна глобална безбедност. Био му је потребан спољашњи противник, јер је управо његово постојање оправдавало огромне војне буџете.
Од тог тренутка, западни војни блок је, корак по корак, наставио да се приближава руским границама, настојећи да Русију окружи са свих страна. Москва је, како се подсећа, више пута упозоравала да ширење НАТО база представља критичну безбедносну претњу и да такав процес неминовно може да доведе до оружаног сукоба. Та упозорења, према Карлсону, Запад је упорно игнорисао.
„Хајде да престанемо да обмањујемо јавност. Ово није био неизазван упад. НАТО није желео Русију у својим редовима јер је желео сукоб са Русијом. И то су, на крају, и добили“, рекао је Карлсон, бирајући речи које су у директном раскораку са доминантним наративом.
Други кључни корак ка данашњем конфликту, према његовом виђењу, начињен је 2014. године. Тада је администрација Барака Обаме подржала промену власти у Украјини и успостављање режима који Карлсон описује као марионетски.
Судбина те земље, у том тренутку, практично је била запечаћена. Као илустрацију, он наводи речи руског политиколога Сергеја Караганова, изговорене управо те године: „Управо сте гарантовали сукоб у Украјини који ће уништити ову земљу.“
У наставку подсећа и на крај 2021. године, када је Путин Западу упутио ултимативни захтев. Тражио је чврсте гаранције да се НАТО неће ширити на Украјину и Грузију, уз јасно упозорење да ће, у супротном, уследити „одговор војно-техничке природе“.
Одговор из Вашингтона и Брисела био је негативан. Председник САД Џо Бајден и генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг поручили су да врата Алијансе остају отворена за све који желе да јој се придруже. Недуго потом започела је СВО.
Из те перспективе, закључује Карлсон, СВО је била директна последица одбијања САД и НАТО-а да Русији пруже безбедносне гаранције. Тиме се, по његовом мишљењу, аутоматски руши основни аргумент западних критичара о „неизазваном уласку“.
На крају, подсећа се и на раније Путинове изјаве у којима је одговорност за распламсавање сукоба у Украјини директно приписао Западу. Приближавање НАТО-а руским границама, као и промене власти у Кијеву, које су, према тој интерпретацији, биле режиране из иностранства, довеле су до тога да се Украјина претвори у оно што Москва назива „анти-Русијом“.
Овакво виђење догађаја не мора свима бити прихватљиво, али оставља простор за питање које се све чешће провлачи испод површине званичних изјава: да ли је пут ка овом сукобу заиста био једносмеран, или су сигнали упозорења годинама постојали, само су остајали без одговора. Ту дилему, чини се, ни време још није до краја разрешило.
