Pročitaj mi članakPenzije su osetljiva tema u gotovo svim evropskim državama – zbog starenja stanovništva sve je teže obezbediti prihode koji garantuju pristojan život u starosti. Nemačka je ovih dana napravila važan korak: vladajuća koalicija postigla je dogovor o penzionoj reformi, posle višemesečnih sporova.
Kasno sinoć CDU, CSU i SPD uspeli su da nađu kompromis oko nacrta zakona koji bi još ove godine trebalo da se nađe pred poslanicima Bundestaga. Prema dogovoru, stopa penzije u odnosu na prosečnu platu zadržaće se na 48 odsto do 2031. godine, piše Dojče vele.
Ipak, uz predloženi zakon priložen je i prateći dokument u kome se obećava temeljna reforma već naredne godine. Time se izlazi u susret Mladoj uniji (Junge Union, JU), podmlatku CDU i CSU, koja se žestoko protivila ranijem planu da stopa od 48 odsto ostane na snazi i posle 2031. Oni upozoravaju da bi takvo produženje koštalo milijarde evra, a teret bi, po njihovom tumačenju, pao na buduće generacije. Kako JU u Bundestagu ima 18 poslanika, bez njihovih glasova penziona reforma ne može da prođe parlamentarnu proceduru.
Komisija za novu reformu
Kako bi budući sistem trebalo da izgleda, razmatraće posebna komisija za penzionu reformu. Očekuje se da bude formirana još ove godine, a svoje predloge trebalo bi da iznese do kraja drugog tromesečja 2026. Kancelar Fridrih Merc najavio je da bi reforma potom mogla da uđe u skupštinsku proceduru u drugoj polovini naredne godine.
Jedna od ključnih tema biće i starosna granica za odlazak u penziju, uključujući mogućnost njenog podizanja. Za SPD je to do sada bila gotovo tabu-tema, ali se očekuje da će u komisiji ipak doći na sto.
Veći oslonac na privatnu štednju
Dogovor koalicije najavljuje i jasniji zaokret ka privatnom penzionom osiguranju kao dopuni državnoj penziji. Plan je da se kroz dividende državnog paketa akcija vrednog oko deset milijardi evra podstakne privatna štednja mlađih generacija. U tom okviru kancelar je najavio i nameru države da zadrži ili ojača vlasništvo u kompanijama poput Telekoma, Nemačke pošte i Komercbanke.
Demografija pritiska Evropu
Problemi s kojima se suočava Nemačka nisu izuzetak. Evropska unija procenjuje da će stanovništvo zemalja članica, čak i uz stabilnu imigraciju, sa današnjih 451 milion pasti na oko 432 miliona do 2070. godine. Istovremeno, udeo starijih od 65 godina ubrzano raste – već sada u mnogim evropskim zemljama oni čine oko četvrtinu populacije. Kako broj radno sposobnih opada, sve manji broj zaposlenih finansira sve veći broj penzionera.
Sistem „solidarnosti generacija“, gde današnji radnici doprinose isplaćuju sadašnjim penzionerima, očigledno je na granici izdržljivosti. U Nemačkoj, kao i u mnogim državama EU, danas tek nešto više od dva zaposlena uplaćuju doprinose za jednog penzionera, a taj odnos će se u budućnosti dodatno pogoršavati.
Budžeti sve više pokrivaju penzije
Pošto doprinosi nisu dovoljni, države sve češće dopunjuju penzioni fond poreskim novcem. U Nemačkoj subvencije iz budžeta ove godine premašuju sto milijardi evra, a do 2040. mogle bi da porastu na više od 150 milijardi – oko šest do sedam odsto BDP-a. Italija je trenutno evropski rekorder po potrošnji na penzije, sa skoro 16 odsto BDP-a.
Različiti modeli, isti problem
Švedska i baltičke zemlje odabrale su restriktivniji model: penzije se isplaćuju u skladu s onim koliko se u sistem uplaćuje. Kada prihodi padaju zbog demografije, lastično se prilagođavaju i penzije. To čuva budžet, ali u praksi često povećava rizik od siromaštva starijih, jer penzije ne prate rast plata i troškova života.
Devet članica EU vezalo je starosnu granicu za penziju za očekivani životni vek – među njima su Danska, Holandija, Estonija i Slovačka. OECD procenjuje da bi u više zemalja zakonska granica mogla postepeno da ide ka 70 godina ili čak više.
Holandija i Danska kao primer održivosti
Evropski sistemi su uglavnom mešoviti: kombinuju doprinose, ulaganja kapitala i socijalne sigurnosne mreže. Danska i Holandija često se navode kao održiviji modeli jer imaju univerzalnu osnovnu penziju za sve koji su živeli u zemlji, finansiranu iz poreza. Time se krug onih koji pune sistem širi na celo društvo. U Nemačkoj, recimo, samozaposleni i državni službenici ne moraju da uplaćuju u državni penzioni fond.
Sve što prevazilazi osnovnu penziju u Danskoj i Holandiji uglavnom se obezbeđuje kapitalnim ulaganjima kroz kolektivne penzione fondove, uz mogućnost privatne štednje. Prednost je finansijska održivost, ali rizik ostaje – fondovi zavise od kretanja na tržištima kapitala.
Slične kapitalne elemente uvele su devedesetih i neke srednjo- i istočnoevropske zemlje, poput Poljske i Mađarske, ali su ih tokom finansijske krize dobrim delom povukle i sredstva vratile u državni sistem.
Penzije će relativno padati, rizik od siromaštva raste
Cilj reformi svuda je isti: osigurati da sistem opstane. Međutim, gotovo je izvesno da će buduće penzije u odnosu na plate biti niže, osim ako se ne bude radilo duže ili više štedelo privatno. OECD navodi da prosečni evropski radnik u penziji prima oko 61 odsto prethodne neto plate – dakle otprilike trećinu manje nego dok je radio. Razlike među državama su velike: u Estoniji, Litvaniji i Irskoj penzije su često ispod 40 odsto plate, dok Holandija, Portugal i Turska prelaze 90 odsto. Nemačka, Francuska i Švedska su u sredini.
Na kraju, životni standard u starosti sve više zavisi od privatne štednje i vlasništva nad nekretninama. Zbog toga zemlje koje imaju niže državne penzije često računaju na dodatnu ušteđevinu kao ključni oslonac za pristojan život penzionera.
