Penzije su osetljiva tema u gotovo svim evropskim državama – zbog starenja stanovništva sve je teže obezbediti prihode koji garantuju pristojan život u starosti. Nemačka je ovih dana napravila važan korak: vladajuća koalicija postigla je dogovor o penzionoj reformi, posle višemesečnih sporova.

Касно синоћ ЦДУ, ЦСУ и СПД успели су да нађу компромис око нацрта закона који би још ове године требало да се нађе пред посланицима Бундестага. Према договору, стопа пензије у односу на просечну плату задржаће се на 48 одсто до 2031. године, пише Дојче веле.

Ипак, уз предложени закон приложен је и пратећи документ у коме се обећава темељна реформа већ наредне године. Тиме се излази у сусрет Младој унији (Јунге Унион, ЈУ), подмлатку ЦДУ и ЦСУ, која се жестоко противила ранијем плану да стопа од 48 одсто остане на снази и после 2031. Они упозоравају да би такво продужење коштало милијарде евра, а терет би, по њиховом тумачењу, пао на будуће генерације. Како ЈУ у Бундестагу има 18 посланика, без њихових гласова пензиона реформа не може да прође парламентарну процедуру.

Комисија за нову реформу

Како би будући систем требало да изгледа, разматраће посебна комисија за пензиону реформу. Очекује се да буде формирана још ове године, а своје предлоге требало би да изнесе до краја другог тромесечја 2026. Канцелар Фридрих Мерц најавио је да би реформа потом могла да уђе у скупштинску процедуру у другој половини наредне године.

Једна од кључних тема биће и старосна граница за одлазак у пензију, укључујући могућност њеног подизања. За СПД је то до сада била готово табу-тема, али се очекује да ће у комисији ипак доћи на сто.

Већи ослонац на приватну штедњу

Договор коалиције најављује и јаснији заокрет ка приватном пензионом осигурању као допуни државној пензији. План је да се кроз дивиденде државног пакета акција вредног око десет милијарди евра подстакне приватна штедња млађих генерација. У том оквиру канцелар је најавио и намеру државе да задржи или ојача власништво у компанијама попут Телекома, Немачке поште и Комерцбанке.

Демографија притиска Европу

Проблеми с којима се суочава Немачка нису изузетак. Европска унија процењује да ће становништво земаља чланица, чак и уз стабилну имиграцију, са данашњих 451 милион пасти на око 432 милиона до 2070. године. Истовремено, удео старијих од 65 година убрзано расте – већ сада у многим европским земљама они чине око четвртину популације. Како број радно способних опада, све мањи број запослених финансира све већи број пензионера.

Систем „солидарности генерација“, где данашњи радници доприносе исплаћују садашњим пензионерима, очигледно је на граници издржљивости. У Немачкој, као и у многим државама ЕУ, данас тек нешто више од два запослена уплаћују доприносе за једног пензионера, а тај однос ће се у будућности додатно погоршавати.

Буџети све више покривају пензије

Пошто доприноси нису довољни, државе све чешће допуњују пензиони фонд пореским новцем. У Немачкој субвенције из буџета ове године премашују сто милијарди евра, а до 2040. могле би да порасту на више од 150 милијарди – око шест до седам одсто БДП-а. Италија је тренутно европски рекордер по потрошњи на пензије, са скоро 16 одсто БДП-а.

Различити модели, исти проблем

Шведска и балтичке земље одабрале су рестриктивнији модел: пензије се исплаћују у складу с оним колико се у систем уплаћује. Када приходи падају због демографије, ластично се прилагођавају и пензије. То чува буџет, али у пракси често повећава ризик од сиромаштва старијих, јер пензије не прате раст плата и трошкова живота.

Девет чланица ЕУ везало је старосну границу за пензију за очекивани животни век – међу њима су Данска, Холандија, Естонија и Словачка. ОЕЦД процењује да би у више земаља законска граница могла постепено да иде ка 70 година или чак више.

Холандија и Данска као пример одрживости

Европски системи су углавном мешовити: комбинују доприносе, улагања капитала и социјалне сигурносне мреже. Данска и Холандија често се наводе као одрживији модели јер имају универзалну основну пензију за све који су живели у земљи, финансирану из пореза. Тиме се круг оних који пуне систем шири на цело друштво. У Немачкој, рецимо, самозапослени и државни службеници не морају да уплаћују у државни пензиони фонд.

Све што превазилази основну пензију у Данској и Холандији углавном се обезбеђује капиталним улагањима кроз колективне пензионе фондове, уз могућност приватне штедње. Предност је финансијска одрживост, али ризик остаје – фондови зависе од кретања на тржиштима капитала.

Сличне капиталне елементе увеле су деведесетих и неке средњо- и источноевропске земље, попут Пољске и Мађарске, али су их током финансијске кризе добрим делом повукле и средства вратиле у државни систем.

Пензије ће релативно падати, ризик од сиромаштва расте

Циљ реформи свуда је исти: осигурати да систем опстане. Међутим, готово је извесно да ће будуће пензије у односу на плате бити ниже, осим ако се не буде радило дуже или више штедело приватно. ОЕЦД наводи да просечни европски радник у пензији прима око 61 одсто претходне нето плате – дакле отприлике трећину мање него док је радио. Разлике међу државама су велике: у Естонији, Литванији и Ирској пензије су често испод 40 одсто плате, док Холандија, Португал и Турска прелазе 90 одсто. Немачка, Француска и Шведска су у средини.

На крају, животни стандард у старости све више зависи од приватне штедње и власништва над некретнинама. Због тога земље које имају ниже државне пензије често рачунају на додатну уштеђевину као кључни ослонац за пристојан живот пензионера.

Izvor: dw

Oznake: evropa, penzija, penzioneri