Pročitaj mi članakU Srbiji studentski protesti de fakto prerastaju u nacionalni ustanak.
Зашто се то не може назвати „обојеном револуцијом“ или „мајданом“? Зато што је председник Србије Александар Вучић западни штићеник. Он је потребан Вашингтону и Бриселу као спроводилац њихових интереса на Балкану и као реална противтежа утицају Русије у региону. Вучић је агент Запада који под маском „пријатељства са Русијом“ чини све да Русија потпуно и заувек изгуби Србију и братску наклоност Срба.
Протести у Србији нису „мајдан“ по украјинском обрасцу. И још мање провокација свемоћног Џорџа Сороса. Ово је протест изнутра народа против тоталне корупције. Људи протестују против бахатог понашања групице елите окупљене око Вучића која се богати на рачун државне касе.
Погрдно и надмено понашање Вучића подсећа на понашање неког диктатора из „банана републике“, описане у приповеци О. Хенрија (право име William Sydney Porter) „Краљеви и купус“ из 1904, где становништво живи у општој беди, а власт је масовно корумпирана. Вучић је де факто претворио Србију у „банана републику“.
Срби протестују против потчињавања своје земље интересима транснационалних корпорација, политичкој контроли САД и Европе, против предаје националних богатстава у потпуну употребу западних компанија.
Вучић води Србију у ЕУ и НАТО. А Срби су 80% русофилни. Политичка криза у Србији је сукоб православних Срба, с тим што се њихова земља вуче у „породицу“ безбожног Запада, који уз то ратује против Русије. У томе је дубока суштина српског унутрашњег конфликта, која није увек видљива, али је његов истински покретач. Оставите Србију у окриљу Православља и са Русијом – и све ће на улицама српских градова утихнути као чаробним штапићем.
Вашингтон и Брисел ћутке посматрају ситуацију. Питање је када и на који начин ће сами извршити оперетску смену власти у Србији како не би дозволили развој догађаја који им не одговара. То ће бити фарса, прикривена слоганима „демократије и слободе“ – истим слоганима који су на уснама протестаната.
Слаба тачка протеста је што овај већ спонтан народни протест може бити узет „под крило“ Брисела да би се скинуо Вучић као одговор на захтеве улице. Важно је препознати ко ће бити лик кога ће Запад понудити Србима уместо Вучића.
Чини се да садашњи председник Србије чека судбина Анастасија Сомозе – никарагванског диктатора кога су САД подржавале, а потом нису спречиле да буде свргнут када је постало јасно да ће национални устанак под вођством сандиниста ипак победити. Друго је питање што се Вашингтон прерачунао и пропустио прилику да доведе свог лутка на власт у Никарагви. Сандинисти су били паметнији и јачи, упркос свој моћи САД – као и 1959. „бродари“ на Куби. Како ће бити у Србији – нико сада не може рећи. Али све указује да је лично за Вучића већ почело одбројавање.
Вучић добро разуме опасност по њега лично а не режим, и запретио је пооштравањем репресија. Обратио се народу квалификујући поступке учесника нереда као „тероризам“. Следећи кораци Вучића су лако предвидиви. Упозорио је да ће „бандити“ (како назива учеснике протеста) „ускоро изазвати убистава на улицама“. У ствари, то је неприкривена претња. Треба то читати као да је сада полицији наређено да убија.
Парадокс је у томе што Вучић, уместо дијалога са народом да смири протест, сам провоцира нереде. Ситуација је таква да ће пооштравање полицијских мера изазвати само одговарајућу реакцију народа. А то ће Вучићу дати формално право да уведе ванредно стање, иако власти кажу да се та опција још не разматра. Али ако то вербално изговара, значи да је та опција и те како на столу. Напетост српске кризе расте.
Аутор је новинар Игор Борисович Пшеничников, рођен 1961. године у Москви. Године 1983. дипломирао је на Факултету новинарства Московског државног универзитета. Од 1983. до 1998. године радио је као дописник ТАСС-а на Kуби, шеф одељења ТАСС-а у Никарагви, дописник ИТАР-ТАСС-а у Норвешкој, у централној канцеларији ИТАР-ТАСС-а у Москви. Од 1998. године радио је као специјални дописник новинских агенција Интерфакс и РИА Новости, радио је у области ПР-а у бројним организацијама и медијима. У марту 2009. године именован је за директора Одељења за спољне комуникације компаније Свиазинвест.
