Pročitaj mi članakU savremenom svetu, gde je percepcija važnija od stvarnosti, ankete su postale moćnije od samih izbora. Kada međunarodna korporacija poput Ipsosa objavi da jedna stranka ima „49,1% podrške“, efekat nije samo informativan, već psihološki. Ljudi počinju da veruju da je vlast nepobediva, a opozicija nemoćna, pa se pod maskom naučnog istraživanja sprovodi psihološka priprema javnosti – ono što se u modernim teorijama medija naziva prediktivno programiranje.
Ipsos, Nilsen, Galup i slične agencije deo su globalne mreže koja povezuje korporativne interese, međunarodne institucije i lokalne centre moći. Njihovi glavni klijenti nisu građani, već države, političke stranke i finansijski centri. Podaci koje objavljuju ne određuju samo trenutni rejting, već i smer javnog raspoloženja, gde bi trebalo da ide društvo. Upravo zato ove agencije često funkcionišu kao politički barometri, ali i kao alat za usmeravanje narativa.
Na prvi pogled, anketa izgleda objektivno: uzorak od hiljadu ispitanika, reprezentativan za celu zemlju, sve deluje stručno i precizno. Ali ključ nije u metodologiji, već u kontekstu: ko je naručilac istraživanja, ko bira pitanja i način postavljanja, ko kontroliše interpretaciju i distribuciju rezultata. Jedna rečenica u naslovu vesti, poput „Vlast stabilna, opozicija u padu“, može da ima veći efekat od samog procenta. Tako se brojke pretvaraju u oružje za oblikovanje javnog mnjenja, a ne za njegovo razumevanje.
Kada se građanima više puta ponovi da je neka partija nepobediva i da ima apsolutnu podršku, kod dela populacije se javlja osećaj besmisla izlaska na izbore. To je klasični efekat prediktivnog programiranja, ideja da ako se budućnost dovoljno puta prikaže kao izvesna, ljudi će prestati da veruju da mogu da je promene. U tom smislu, ankete postaju samoproizvodeće prorošanstvo: ono što se meri postaje ono što se ostvaruje.
Uloga medija u svemu tome je presudna. Kada se rezultati Ipsosa pojave na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, oni dobijaju auru autoriteta i naučne tačnosti. U stvarnosti, to su često samo naručeni narativi, namenjeni održavanju postojeće strukture moći. Mediji time ne prenose istraživanje, već poruku sistema, da promene nisu moguće i da su svi već unapred poraženi.
Pravo istraživanje nije ono koje meri kako mislimo, već ono koje razume zašto mislimo tako. Dok god se javno mnjenje meri po želji moćnih, ankete neće biti ogledalo stvarnosti, već njena simulacija. Zato je važno da narod nauči da čita između redova, da razume ko stoji iza svake brojke i da prepozna trenutak kada nauka prestaje da bude nauka i postaje propaganda.
