Pročitaj mi članakVest da su penzije u Srbiji povećane za 12,2 odsto stigla je kao zvanična poruka ohrabrenja, ali u stvarnosti deluje kao još jedna računska akrobatika koja pokušava da prekrije surovu činjenicu: sve je poskupelo mnogo više nego što je država podigla primanja najstarijim građanima.
Док министар финансија Синиша Мали на Инстаграму упоређује данашње пензије са онима из 2012. године и изводи „историјске“ проценте раста, пензионери живе у 2025. години — у земљи у којој је цена хране порасла и по 40 одсто, у којој је рачун за струју скочио, грејање поскупело, лекови поскупели, а основне животне намирнице постале луксуз. Тих 12,2 одсто не парира поскупљењу које већ годинама једе и последњу динарску илузију стабилности.
То увећање изгледа добро само док се гледа на папиру. Чим изађете у продавницу, постаје јасно да се не ради о расту већ о покушају државе да изједначи примања са инфлацијом коју сама производи. Минимална пензија — већ понижавајуће ниска — после увећања остаје испод границе достојанственог преживљавања. Повећање од пар хиљада динара не може да надокнади поскупљења која су премашила базен из којег пензионери и иначе једва пливају.
Пензионер који прима око 22.000 динара добиће нешто више од 24.000. То је и даље недовољно да се плати храна, комуналије, лекови и два одласка до пијаце. Премало за живот, превише за умирање — тако изгледа та „финансијска инјекција“ о којој власт говори као да је у питању спас.
Чак и они који примају просечну пензију, око 56.000 динара после увећања, тешко могу да издрже месец. Никакво статистичко поређење са 2012. не мења чињеницу да живот данас кошта дупло више. Свака пензија која не прати реални раст трошкова није раст него опстанак у месту — и то на клизавој подлози.
Власт не говори о томе да је пензионерски стандард у Србији међу најнижим у Европи. Не говори ни о томе да 59 одсто пензионера живи са примањима до просечне пензије, која је, када се прерачуна у евре, и даље испод прага сиромаштва у Европској унији. Не говори ни о томе да више од четвртине најстаријих живи са примањима испод 30.000 динара.
Уместо тога, даје се обећање да ће пензија 2027. године бити 650 евра. Лепо звучи — све док се не сетимо да је власт већ обећавала плате од 900 евра, просек ЕУ, здравство без листа чекања… а добили смо инфлацију, дефиците и вишеструка поскупљења.
Све ово личи на политичку припрему за изборну годину: давање по коју хиљаду динара више како би се пензионерима улила илузија да држава „брине“. Али држава која брине не узима 94 милиона евра од БИА, војске и других сектора дан након што најави повећања, нити пушта инфлацију да дивља, нити се хвали процентима који не прате реални живот.
У Србији 2025. „повећање“ је у суштини закрпа.
Мала, танка, провидна.
А испод те закрпе налази се сурова истина: најстарији живе све теже, све скуplје, све неизвесније. И док им власт шаље статистичке графиконе, они броје ситнише да виде да ли ће моћи да купе лекове или ће морати да скрате оброк.
У том вртлогу лажне финансијске стабилности, једино што реално расте су цене. Пензије не — оне само покушавају да их стигну. И све више заостају.
А кад власт хвали нешто што пензионер у продавници не може да осети, онда је то повећање само једна ствар: пропаганда са роком трајања до првог изласка у маркет.
