Tokom pandemije kovida 19, građani Srbije nisu bili samo pacijenti. Bili su i statistika, eksperimentalna grupa, teren za testiranje politika, lekova i mera čije posledice ni danas nisu do kraja razjašnjene. Pod izgovorom „vanrednih okolnosti“, suspendovani su ustavni principi, medicinska etika i pravo na informisan izbor. Ono što je u redovnim uslovima nezamislivo, tokom korone postalo je pravilo.

Грађанима су давани лекови који су у другим земљама били ограничени, повучени или коришћени искључиво у строго контролисаним условима. Неки од њих одобрени су „хитним процедурама“, без дугорочних података о безбедности.

Један од лекова који је током пандемије короне коришћен у Србији био је фавипиравир, антивирусни препарат првобитно развијен у Јапану за лечење тешких облика грипа. Иако никада није добио пуно, стандардно одобрење за лечење ковида у водећим светским регулаторним агенцијама, фавипиравир је у Србији уведен у терапију уз посебне протоколе и ванредне мере. Према званичним упутствима произвођача, лек носи озбиљна упозорења, укључујући ризик од тератогености (оштечења плода), поремећаје јетре, повећање мокраћне киселине, хематолошке поремећаје и потенцијалне неуролошке реакције. Управо због тога је у упутству јасно наведено да се не сме користити код трудница и да захтева строг лекарски надзор. Ипак, јавност никада није добила потпун одговор на питање у којој мери су ови ризици били јасно саопштени пацијентима, нити колико су дугорочне последице систематски праћене након масовне примене лека током пандемије.

Упутства за поједине терапије садржала су упозорења о:

• репродуктивној токсичности

• оштећењима јетре и бубрега

• неуролошким и психијатријским реакцијама

• забрани примене код деце и трудница

Па ипак, јавност никада није добила одговор на питање:

ко је одлучивао, по ком основу и под чијом одговорношћу?

Вакцине су представљене као једини излаз, а свако ко је поставио питање био је стигматизован. Информисани пристанак сведен је на формулар, док су ризици у јавности минимизирани или игнорисани.

Истовремено, систем за пријаву нежељених дејстава био је нетранспарентан, а грађани који су пријављивали здравствене последице често су остајали без институционалне подршке.

Бројке су читане свакодневно, уз драматичне наслове и поруке да „гробља неће бити довољна“. Страх је постао алат управљања, а критичко мишљење проглашено је опасношћу.

Мере су се мењале без јасног образложења, протоколи такође. Оно што је јуче било „наука“, сутра је постајало „дезинформација“ и обрнуто.

Институције које су доносиле одлуке истовремено су биле:

• регулатори

• промотери мера

• тумачи података

• и арбитри истине

Није било независне контроле, ни парламентарне, ни стручне, ни јавне.

• Ко је одобрио терапије са ограниченим безбедносним подацима?

• Где су комплетни извештаји о нежељеним дејствима?

• Зашто није било јавних дебата и стручних сучељавања?

• Ко ће сносити одговорност ако се покаже да су неке одлуке биле погрешне?

Постављање питања није напад на науку. Напротив, то је њен темељ. Без транспарентности, без одговорности и без поштовања права грађана, ниједна мера не може бити легитимна.

Корона је прошла. Последице нису, а истина још чека да буде изговорена.

Izvor: Srbin info

Oznake: vakcine, eksperimenti, kovid, lekovi, Nada Gladović