Pročitaj mi članakDok se pažnja javnosti ponovo usmerava ka Ormuskom moreuzu, iza kulisa se odvija tehnološka trka koja bi mogla promeniti način vođenja pomorskih operacija.
U središtu priče je Iran, koji, prema procenama vojnih analitičara, razvija kapacitete koji prevazilaze klasične metode kontrole mora.
U pitanju nisu samo brojke i raspoređivanje plovila, već i pokušaj uvođenja veštačke inteligencije u samu srž pomorske municije.
Vojni stručnjak Jurij Knutov u razgovoru za ruske medije ukazuje na ono što naziva logičnim sledećim korakom: Iran je potencijalno sposoban da koristi pomorske mine opremljene elementima veštačke inteligencije protiv brodova.
Ta procena ne dolazi iz vakuuma. Teheran već poseduje raznovrstan arsenal mina koje reaguju na fizički kontakt sa trupom ili na akustične signale koje proizvode brodski propeleri. Kako Knutov primećuje, prelazak na selektivno delovanje uz pomoć algoritama nije više pitanje teorije, već implementacije.
U isto vreme, politički ton dodatno podiže tenziju. Donald Tramp je ranije javno saopštio da je naredio američkoj mornarici da bez oklevanja otvara vatru na sva iranska plovila, uključujući i mala, ukoliko budu primećena kako postavljaju mine u Ormuskom moreuzu.
U objavi na Truth Social-u jasno je poručio da „ne bi trebalo da bude oklevanja“, uz dodatak da će američki minolovci utrostručiti napore kako bi očistili strateški prolaz.
Knutov, međutim, skreće pažnju na tehničku dimenziju koja menja pravila igre. Kako objašnjava, u memoriji upaljača moguće je sačuvati biblioteku snimljenih zvukova različitih ciljeva – od tankera do razarača. Takva baza podataka omogućava da mina selektivno reaguje i detonira u tačno određenom trenutku, kada prepozna cilj koji joj je unapred „zadat“. Drugim rečima, ne radi se više o nasumičnom riziku, već o precizno usmerenoj pretnji.
Ovakav pristup, kako tvrdi isti izvor, nije nov u iranskoj vojnoj praksi. Sličan princip već se koristi u bespilotnim čamcima. Oni su opremljeni video kamerama i digitalnim modelima ciljeva: kada sistem prepozna odgovarajuću metu, automatski je zaključava i pokreće napad bez potrebe za direktnom ljudskom intervencijom.
Upravo ta činjenica daje dodatnu težinu tvrdnji da Iran može preneti isti koncept na pomorske mine.
Istovremeno, prisustvo na vodi govori svoju priču. Prema dostupnim satelitskim snimcima, više od 30 brzih čamaca, poznatih kao takozvana „flota komaraca“, raspoređeno je duž obale Islamske Republike.
Ta plovila su naoružana protivbrodskim raketama i imaju zadatak da štite Ormuski moreuz. Uz njih, postoji mogućnost da i mini-podmornice patroliraju istim prostorom, dodatno komplikujući situaciju za sve aktere koji se oslanjaju na prolaz kroz taj ključni energetski koridor.
U ovom složenom mozaiku, ključna teza ostaje jasna i sve prisutnija: Iran ne samo da raspolaže klasičnim sredstvima za kontrolu mora, već razvija sposobnost da integriše veštačku inteligenciju u pomorske mine, čime bi selektivno ciljao brodove i dodatno pojačao svoju stratešku poziciju u Ormuskom moreuzu.
Upravo ta kombinacija tehnologije i geopolitičkog pritiska unosi novu dozu neizvesnosti u već napetu situaciju.
A kako se stvari dalje budu razvijale, ostaje otvoreno pitanje – da li će tehnološka inovacija promeniti ravnotežu na vodi brže nego što politički akteri mogu da odgovore na nju, ili će sve ostati na nivou procena i upozorenja koja tek čekaju potvrdu u praksi.
