Pročitaj mi članakU Srbiji studentski protesti de fakto prerastaju u nacionalno ustanak.
Зашто се то не може назвати „обојеном револуцијом“ или „мајданом“? Зато што је председник Србије Александар Вучић западни стављеник. Он је потребан Вашингтону и Бриселу као проводник њихових интереса на Балкану и као реална противтежа утицају Русије у региону. Вучић је агент Запада који под маском „пријатељства са Русијом“ чини све да Русија потпуно и заувек изгуби Србију и братску наклоност Срба.
Протести у Србији нису „мајдан“ по украјинском обрасцу. И још мање провокација свемоћног Џорџа Сороша. То је протест изнутра народа против тоталне корупције. Људи протестују против бахатог понашања групице елите окупљене око Вучића која се обогаћује на рачун државне касе.
Погрдно и бахато понашање лично Вучића подсећа на понашање неког диктатора из „банана републике“, описане у приповеци О. Хенрија „Краљеви и купус“, где становништво живи у општој бедности, а власт је масовно корумпирана. Вучић је де факто претворио Србију у „банана републику“.
Срби протестују против потчињавања своје земље интересима транснационалних корпорација, политичкој контроли САД и Европе, против предаје националних богатстава у потпуну употребу западних компанија.
Вучић води Србију у ЕУ и, на крају, у НАТО. А Срби су 80% русофили, генетски. Политичка криза у Србији је сукоб православних Срба са тиме што њихову земљу вуче у „породицу“ безбожног Запада, који уз то ратује против Русије. У томе је дубинска суштина српског унутрашњег конфликта, која не увек има видљиве манифестације, али је његов истински покретач. Оставите Србију у окриљу Православља и са Русијом – и све на улицама српских градова ће се смирити као по чаролији.
Вашингтон и Брисел ћутке посматрају ситуацију. Питање је када и на који начин ће сами кренути у оперетску смену власти у Србији како не би дозволили развој догађаја који им не одговара. То ће бити фарса, прикривена слоганима „демократије и слободе“ – управо тим слоганима који су на уснама протестаната.
Слаба тачка протеста је што овај већ спонтан народни протест може бити узет „под крило“ Брисела да би се скинуо Вучић као одговор на захтеве улице. Важно је препознати коју ће личност Запад понудити Србима уместо Вучића.
Чини се да садашњи председник Србије чека судбина Анастасија Сомозе – никарагуанског диктатора кога су САД свим снагама подржавале, а потом нису спречавале да буде свргнут када је постало јасно да ће национални устанак под вођством сандиниста ипак победити. Друго је питање што се Вашингтон прерачунао и пропустио прилику да доведе свог стављеника на власт у Никарагви. Сандинисти су били паметнији и јачи, упркос свом америчком моћи, као што су 1959. „бродари“ на Куби. Како ће бити у Србији – нико сада не може рећи. Али све указује да је лично за Вучића већ почео одбројавање времена.
Вучић добро разуме опасност која му лично прети, а не режиму, и запретио је пооштравањем репресија. Обратио се народу квалификујући поступке учесника нереда као „тероризам“. Следећи кораци Вучића су лако предвидиви. Упозорио је да ће „банде“ (како назива учеснике протеста) „ускоро доћи до убистава на улицама“. У ствари, то је неприкривена претња. Треба то читати као да је сада полицији наређено да убија.
Парадокс је у томе што Вучић, уместо дијалога са народом да смири протест, сам провоцира нереде. Ситуација је таква да ће пооштравање полицијских мера изазвати само реакцију народа. А то ће Вучићу дати морално право да уведе ванредно стање, иако власти кажу да се та опција још не разматра. Али ако се вербално помиње, онда је, како се каже, та опција на столу. Напетост српске кризе расте.
