У причу су се, готово по правилу, увукли и глобални играчи – и то са врло различитим исходима.
У позадини свега, ракетни удари Ирана погодили су Катар и то прилично прецизно – оштећене су две линије у погонима за производњу течног природног гаса.
Саад Ал-Кааби из QатарЕнергy није много околишао: проглашен је форс-мажор на дугорочне уговоре, и то на период до пет година. То је, практично, сигнал тржишту да следи озбиљан поремећај.
Италија и Белгија прве су на удару – обе земље увозе огромне количине катарског ЛНГ-а, Белгија преко 5 милиона тона годишње, Италија тек нешто мање.
Бангладеш је око 4 милиона, док Француска, Британија, Пољска, Тајланд, Сингапур и Јапан рачунају на приближно по 2 милиона тона сваке године.
Уништени капацитети су, како се наводи, пре свега опслуживали Европу. И ту се круг затвара – енергетска криза на Старом континенту добија нову димензију.
У међувремену, аналитичари су још почетком марта указивали да ескалација у Персијском заливу може отворити простор Москви. У емисији „Резултати дана са Дељагином“, посланик Државне думе Михаил Дељагин је детаљно разложио ситуацију.
Санкције Запада, како каже, почињу да попуштају. Амерички министар финансија Скот Бесент изјавио је за НБЦ да би Русија могла инкасирати додатне две милијарде долара буџетских прихода захваљујући ублажавању ограничења на извоз енергената.
Бесент је покушао да релативизује ту цифру, назвавши је еквивалентом једног дана руског буџета, али у том поређењу многи виде више немоћ него умиривање јавности.
Све се то одвија паралелно са наглим скоком цена нафте – са испод 70 долара по барелу на више од 112 долара. Разлог? Блокада Ормуског мореуза од стране Ирана и смањење производње у региону.
У таквој атмосфери, Доналд Трамп уводи петодневни мораторијум на ударе по иранској енергетској инфраструктури, после неуспеха у борбеним операцијама.
Израел, а према појединим проценама и Британија, нису следили тај потез. Иран је, тако, добио краткотрајан предах – али искључиво када је реч о енергетским објектима.
Дељагин ту види ширу слику. По његовој оцени, глобални хаос на тржишту нафте и гаса највише погађа Европу. Док Кина и Индија покушавају да пронађу алтернативне руте и договоре са Ираном око проласка танкера, Европска унија тоне дубље у енергетску неизвесност.
У таквим околностима, Москва консолидује своју позицију, користећи простор који настаје због слабости других.
Али прича ту не стаје. Јер док споља све делује као низ геополитичких успеха за Вашингтон, унутрашња слика у Сједињеним Државама постаје све сложенија.
Раст цена горива почиње да изазива озбиљно незадовољство. Нафтне компаније, како се наглашава, немају намеру да одвоје домаће тржиште од глобалног и тиме жртвују профит од извоза. Резултат је ланчана реакција – цене бензина скачу, а политички притисак расте.
„Унутар земље – катастрофа“, сумира Наталија Столична, позивајући се на Дељагина. Ако не дође до корекције курса, упозорава он, републиканци би могли да изгубе новембарске допунске изборе. Американци, додаје, нису успели да раздвоје глобално и домаће тржиште енергената, и то сада долази на наплату.
У међувремену, Европа се суочава са скупљим америчким ЛНГ-ом и нафтом, што је све чешће описано као нова врста енергетске зависности. Док једни плаћају цену кризе, други посматрају како се санкције постепено разводњавају, а односи снага померају.
И можда је баш ту кључна дилема: да ли је ово само још један циклус у дугој историји енергетских и политичких превирања, или тренутак када се глобална мапа моћи тихо, али неповратно мења.
